субота, 30. мај 2009.

Tortura iz "naftalina"



Krivica Bajdena je očigledna. Da se nije pojavio ovaj zločinački poduhvat osoba koje se lažno predstavljaju kao svetovna lica ne bi bio otkriven. To se nedvosmisleno može zaključiti čitajući ovo saopštenje Black river crew. Logika da svo zlo potiće sa zapada i danas je često primenjena u javnost. Po tome je i narkomanija ušla na mala vrata preko kulture, evropeizacije, amerikanizacije i svega onog odvratnog što nije u skladu sa mišljenjem ekipe batinaša., ali i stada koje podržava ovakve krvave pirove. Ova genijalna opservacija svetske zavere i mikrokosmos prosečnog Srbina kreće se u sledećem pravcu:

1. Artemije ne daje dozvolu za dolazak Bajdena
2. Bajden aktivira svoje satelite u Srbiji i izbacuje snimak batinjanja, koji ga je toliko mučio svih ovih godina i žuljao po džepovima, u javnost
3. Artemije se brani; ulaže prigovor i etiketira snimak da je iz naftalina, čime je dao do znanja javnosti da to ničemu ne vredi - da mu je istekao rok.
4. Bajden je očigledan krivac za narkomaniju u Srbiji, a batina je iz raja izašla

Javnost je po ovom pitanju polarizovana i to nije nikakva novost. Ništa novo nije ni to da smo mi koji mislimo da je sve ovo sa batinama mučno i nedolično u žestokoj manjini. Specijalne emisije, napisi u novinama, razgovori na ovu temu i smena Peranovića, samo su dokaz da se u ovom društvu dešava nešto morbidno što bi trebalo kažnjavati. SPC se ogradila i smenila Peranovića, što je iznenađenje. Ipak, gorak ukus u ustima nam je ostao. Ništa još uvek nije očišćeno. Treba da se čisti...

U emisiji "Da možda ne" Olivere Kovačević videli smo roditelje osoba koje su trenutno smeštene u Crnoj reci. Naravno, ovde su bili samo oni koji se zalažu da tortura opstane. Ljudi koji javno govore kako njihova deca treba da dobijaju batine. i da su ih oni, ali i porodica, naterali da potpišu ugovor sa batinašima iz Crne Reke, definitivno da imaju problem. Ako ništa drugo imaju problem u komunikaciji sa decom. Vaspitanje im očigledno ne ide od ruke. Zato je valjda lopata tu. Da ispravi greške prošlosti. Kako se u većini slučajeva radi o punoletnim licima, dolazimo do zaključka da se radi o klasičnom obliku PRINUDE. Niko nema pravo, pa makar to bio i roditelj, da natera punoletno lice da potpiše bilo kakav ugovor. Posebno ne ugovor u kojem je jedna od stavki pristanak na zlostavljanje. Sve u korist izlečenja, kako se to u javnosti objašnjava.
Ako uzmemo u obzir da je narkomanija oblik zavisnosti od hemijskih sredstava koja uključuje kompulzivnu upotrebu koje dovodi do fizičke i psihičke zavisnosti, pitam se kako lopata, pesnice i čizma u glavu dovode do ozdravljenja? Imamo lice sa velikim problemom koje pokušava da se izleči, naivno veruje da je sve što piše na sajtu http://www.sretenje.org/ istina. Odlučuje da se podvrgne terapiji. Po rečima štićenika terapija izgleda ovako:

Mlaćenje

"Onaj video-klip je ništa. To je kazna za neki manji prekršaj. Batine traju minimum 15 minuta, ali najgore su one koje traju satima."

"Za mesec dana u Crnoj Reci, video sam preko 20 batina. U drugim odeljenjima batina je manje. Za nekoliko meseci u odeljenju Dvorska kod Loznice video sam batine samo dva puta. Kad iz Crne Reke pređeš u Dvorsku, to ti je kao kad iz pakla pređeš u čistilište."

"Sve što napraviš, moraš da platiš. Kada neko prekrši neko od pravila, oglašava se zvono. Sledi okupljanje u letnjikovcu, u trpezariji ili u tzv. krugu pored letnjikovca. Onda obično bude objašnjenje koga će da biju i zašto. Glavni za batinanje su upravnik Keba, koji je na snimku, i još dvojica-trojica s njim. Kada kreneš da se sklanjaš, da izmičeš, udari te drugi sa strane, pa te u principu bije više njih istovremeno."

"U krug se dolazi kada neko treba da dobije batine, ali i kada nas obaveštavaju o nečemu. Tako da, kada nas pozovu u krug, ti ne znaš šta će se desiti: da li će neko uopšte dobiti batine, da li ćeš ih dobiti ti. A to ti ubija živce."

"Već su me mlatili 10 minuta, a onda su me pitali da li sam tukao roditelje. Rekao sam da nisam, pa su me ubijali još 25 minuta zato što lažem. Da sam rekao da jesam, opet bi me tukli zato što jesam."

"Ti koji te biju, posle se prema tebi ponašaju najnormalnije. On te je danas prebio, a sutra će s tobom da priča kao da ništa nije bilo. Jer te batine su deo terapije."

"Kako reaguju ljudi u krugu? Nikako. Ćute i to je to. Mada, mislim da ljudi vole da gledaju kada nekoga biju."

"Zašto koriste ašov? Pa, ako nekoga udariš u glavu, to se vidi, a oni neće da se vidi. A i u glavu ne možeš da biješ koliko hoćeš. Sa ašovom je drugačije."

"Nisu samo batine. Ljude su vezivali na –20 stepeni za drvo i ostavljali ih tako satima."

"Ja sam zbog pisma koje sam pokušao da doturim svojima dobio 25 ašova."

"Branislav najbolje bije, ali nije loš ni njegov sin Pera. On je martinkama lomio ljudima rebra."

"Meni su izbili umnjak i slomili prst. Ipak, prestao sam da se drogiram."

"Jednog dečka doveli su majka i komšija, kao da se odluči hoće li ili neće da ostaje. On je posle razgovora rekao da neće, ali su ga onda odveli da vidi jednog koji je prethodnog dana dobio strašne batine i bio skroz plav. Dok je šokiran gledao, ovaj novi dobio je šamarčinu i rečeno mu je: ‘Ostaješ ovde.’ I on je potpisao ugovor."

"Najgore batine dobijaš ako pokušaš da pobegneš. Ali, dobijaš ih i za razne druge gluposti: ako se pred pogrešnom osobom požališ na nešto u Centru, ako nekome opsuješ majku, ako zapališ cigaretu tamo gde ne treba, ako dežurnima odgovoriš na neko pitanje, a oni procene da si bio drzak."

Bivši štićenici Duhovno-rehabilitacionog centra u Crnoj Reci u ispovesti nedeljniku VREME

Da li je batinjanje način da dođe do izlečenja narkomana?
Sasvim je jasno da nije i ne može biti. Od ovakvog centra se očekuje da deluje na ljudsku dušu. Ukoliko zaista žele da pomognu ovim ljudima, a pomoć i izlečenje im je preko potrebno, greške se mogu kažnjavati na mnogo humaniji način nego što je batinjanje. Od svetovnih lica se očekuje da svojom pričom ubede čoveka da greši, da mu pokažu drugačiji put,vrednosti , koji za njega može biti suštinski, ukoliko ga ubede u smisao istog. A šta ovde imamo? Imamo crkvena lica koja razgovor menjaju batinama i time nipodaštavaju ono oko čega su se, valjda, sakupili. Imamo užasavajuće ispovesti, torturu i finansijsku dobit.

U Crnoj Reci i tri druga odeljenja koja rade u sastavu tog Centra, nalazi se približno 227 štićenika – na sajtu se navodi da su toliki kapaciteti četiri objekta, a prema informacijama do kojih je "Vreme" došlo, prazni kreveti prava su retkost. Kada to pomnožimo s prosečnom cenom mesečnog boravka, jasno je da otac Branislav mesečno inkasira 79.450 evra. Ako je od ukupnog broja štićenika, u svakom trenutku dvadesetak onih koji ne plaćaju, prihod se smanjuje i iznosi nešto više od 72.000. Od tog iznosa odbijamo šest hiljada dinara po osobi – preračunato u evre, približno 14.000. Sve u svemu, ispostavlja se da Crna Reka mesečno donosi 58.000 evra mesečno, odnosno 696.000 evra na godišnjem nivou. I to, naravno, ako ne računamo depozit i, eventualno, prihod od ustupanja "radne snage" komšiluku.


Lepa para. Baš se ovih dana razmišljam kako da preživim sa bednom platom u bednom društvu, a vidim da kreativnost u Crnoj reci ne manjka. Jbg. Peranović vozi džip ili Yamahu od nekoliko hiljada evra. Ja sam pre nekoliko godina kupio bicikl. To je valjda poštena igra ovog društva. A finansijska policija pravi racije po pijacama i buvljacima. Zaplenjuje i hapsi one koji su u egzistencijalnom problemu. Dok Peranović i dobermani sve to gledaju iz džipa krivac je UVEK neko drugi. Neko izvan ograde rehabilitacionog centra Crna Reka, neko ko nam ne želi dobro. Dobri su samo oni koji ćute i pokorno skidaju gaće da dobiju porciju batina koju su tako skupo platili.
A narkomanija će proći sama od sebe. Pod ovakvom tortutom očigledno da hoće.
A šta će ostati od onih ljudi posle ovakve dehumanizacije i batinjanja?

Posledice.

среда, 27. мај 2009.

Crna reka

"U dvorištu poređaju ovisnike u krug da gledaju kako tuku ’nevaljalog’. Biju motkama, lopatama, pesnicama, šipkama, kaiševima, čime stignu", tvrdi bivši štičenik Duhovno-rehabilitacionog centra.

Prema njegovim rečima, i Peranović "zna da bije, često su mu ruke krvave".

"Kad udara rukama i nogama leti mu mantija na sve strane. Trenira borilačke veštine", kaže bivši štićenik.

Nakon što ga podignu sa poda, sledi mu još serija udaraca pesnicama u lice. Glavu tučenog pridržava asistent ovog brutalnog folklora; glava mlitavo udara o ikone koje kloparaju o zid na kom vise. "Vodi ga, i veži", poslednje su reči primenjenog boksera, upućene asistentu.

Episkop raško-prizrenski Artemije razrešio je dužnosti upravnika Duhovno-rehabilitacionog centra Crna Reka Branislava Peranovića.

Odmah da kažem da sam iznenađen reakcijom SPC. Ovakva efikasnost se nije odavno videla. I Pahomije i Ilarion i Makarije i Filaret... svi oni ostaše nekažnjeni, pa sam se začudio odakle sada kuraži i promene u ponašanju. Sve što se dešavalo u toku ove i prethodne nedelje kada je VREME obelodanilo šta se dešava u duhovno rehabilitacionom centru (DRC) Crna reka, može se okarakterisati kao neki vid reakcije javnosti. Prava reakcija ne postoji. Jer da postoji ovakvi centri bi bili strogo kontrolisani. Ne bi došlo do toga da posle nekoliko godina vidimo šta se dešava iza zidina manastira koji je po svim pravilima svetinja i hram ljubavi i saosećanja, ali po pravilima Branislava Peranovića, njegovih batinaša i dobermana to svakako nije. Deplasirano je govoriti o nekakvom jevanđeoskom duhu osoba koje se samo kriju iza mantije, voze krosere i batinjaju.










Nažalost, opipavajući puls najbližem okruženju, vidim da podrška ovakvom načinu isceliteljstva ne manjka. Uglavnom su svi oni sa kojima sam razgovarao na ovu temu saglasni sa metodom "lečenja" jer je to jedini način da se đavo istera iz tela mučenika i grešnika. I dok se ikone lelujaju od udaraca i čuje se urlajući krik čoveka u nevolji, Peranović glanca svoj čoper jer, ko zna, možda se i od njega može napraviti paklena mašina za mučenje.

четвртак, 21. мај 2009.

Bajden u Beogradu

Bajdenov dolazak u Beograd je sa aspekta ponašanja srpskih političara potpuno je komičan. Imate vlast koja se na sve načine trudila da se pokaže kao dobar domaćin, što i treba, i opoziciju koja je kritikovala takvo ponašanje. Za desničare sam znao kako će reagovati. Radikali su se pojavili na zasedanju parlamenta u Sheshel t-shirts, dok je gospoda iz DSS, na čelu sa Samardžićem izgledala kao skupina Štrumpfovi. Iza velikog štrumpfa Samardžića, čučali su Aligrudić (Đenka), Šrmaz i neka druga liga poslanika. Ukazali su na činjenicu da je Kosovo Srbija i da sa njima o tom pitanju neće biti nikakvih dogovora.
LDP i njen predsednik su takođe kritikovali vlast. Ovog puta je Čedomir nosio crno odelo i (ničim izazvan) krem mokasine, tako da svo trabunjanje i mršenje muda, kako bi trebao da izgleda doček velikog Bajdena, padaju u vodu. U poslednje vreme ova stranka i njen predsednik nemaju elementarnih dodirnih tačaka sa reaknošću. Izgleda da im nije dobro.

Tadić se, kao glava porodice vlasti, držao kosovskog kursa. Pitanje Kosova neće imati reperkusija na odnose između SAD i Srbije. Valjda će tako biti. Bio je i Mirko (šef sale). Sa Bajdenom i u društvu Ružice Đinđić bio je na mestu gde je ubijena nada Srbije. Zoran Đinđić. Svako upoređivanje ova dva premijera je Zoranovo skrnavljenje. Zato ćutim.

Za mene je ova poseta samo još jedan dokaz da se najvećoj svetskoj sili i očiglednom kreatoru svetske politike i dešavanja ne moše prkositi. Svi pokušaji da se nešto tako učini dovodili su do katastrofe. Devedesete su bile idealan prikaz takve neodgovorne politike. Danas je vreme svođenja bilansa stanja i svaki pokušaj da se vratimo unazad kako bi ispravili greške je nelogičan i nemoguć. Naravno da mi se ne sviđa hegemonistička spoljna politika Amerike. Ne postoji niko ko bi mogao da podrž svaki sukob i rat koji se uvek vodi daleko od očiju američke javnosti i američkog kontinenta. Milijarde dolara pokreću vojnu industriju Amerike, a ovakve ratne igre su idealan način da sve ostane kao i do sada. Pod punim kapacitetima.

Danas je Bajden na Kosovu. Zemlji koja je ustvari predmet spora između Amerike i Srbije. Uložili su amerikanci mnogo, tako da je suludo očekivati da će "revidirati" spostvene stavove. Administracija Bila Klintona je bombardovala Srbiju iz razloga humanitarne katastrofe na Kosovu. Istina je da je bilo svačega na teritoriji ove pokrajine. Samo one hladnjače po Srbiji su dovoljne da shvatimo kako se i na koji način ratovalo protiv terorista. Međutim, ni albanska strana nije bila imuna na zločine. Nemojmo da idealizujemo nešto što je mnogo daleko od idelnog i poštenog. Ako želimo pravdu - učinimo je dotupnom za SVE žrtve.
Žrtve ne poznaju naciju. To je bar jasno.
Politika Amerike se neće menjati. Možemo da očekujemo da bude i gore.
Gledajući Danijela Servera, potpredsednika vašingtonskog Instituta za mir, uhvatio sam sekvence mogućih scenarija nekog budućeg vremena.
Da se razumemo, ja nisam nikakav obrazovsko-dveranski ideolog nadolazeće apokalipse. Muka mi je od tih paranoičara koji su svemu vide neprijatelja i potencijalnu opasnost za srBstvo i otočestvo. Želim samo da pravedno cenim. Nadam se da to i činim.

Glas Amerike: Šta mislite o popularnom evropskom konceptu regionalizacije, posebno u pogledu Kosova?


Server: “Mislim da je regionalizacija, odnosno, decentralizacija, deo solucija širom Balkana i izvestan stepen samouprave na lokalnom nivou je dobra ideja. Medjutim, ne verujem da bi decentralizaciju trebalo legitimo koristiti kao izgovor za podelu Kosova, na čemu Beograd radi u pogledu severnog Kosova i srpskih enklava. Ako govorimo o decentralizaciji onda o tome treba razmišljati u kontekstu dobro definisanog suvereniteta, a zna se da je severni deo Kosova pod suverenitetom Prištine. Govoreći o konceptu regionalizacije, Beograd bi trebalo da ima u vidu da bi taj princip mogao da se primeni i u Preševskoj dolini na jugu Srbije, a ako bi Republika Srpska stekla pravo na otcepljenje od Bosne i Hercegovine, onda zašto ne bi i Sandžak u odnosu na Srbiju?”


Najava ili pretnja? Svi scenariji su mogući. Po svemu sudeći Kosovo nikada više neće biti deo Srbije. Presedan ovakvog tipa nije smetao američkim političarima da stvore ovu državu. samo danas i nikad više...setite se kako su pravdali newborn Kosovo. Ovo sada je ultimatum. Jedinstvena BIH ili idemo dalje...
Gde?

петак, 15. мај 2009.

bubreg (jetra) u loju

Haški tribunal objavio je nalaze holandskih lekara da optuženi Vojislav Šešelj nema ozbiljnih zdravstevnih problema, ali da je gojazan.


Precizirajući da je Šešeljeva telesna težina porasla sa 93 kilograma u novembru prošle godine na sadašnjih 133 kilograma, holandski lekari su kao terapiju preporučili "promenu životnog stila, uz primenu dijete i fizičke aktivnosti".
Šešeljeva odbrana je na nalaze holandskih lekara uzvratila mišljenjem više specijalista iz Srbije, na čelu s nekadašnjim ministrom zdravstva Milovanom Bojićem, da se "ovakvim površnim i nedovoljnim dijagnostičkim postupkom ozbiljno ugrožava i onako već narušenog zdravlja Vojislava Šešelja".



Čini mi se da se Šešelju sprema gladovanje. Da je Radovan sada tu i da mu je pri ruci visak, verovatno bi tihovanjem pomogao da se odstrani ta mast koja se nagomilala oko šešeljeve jetre. Šešelj je pre dve godine gladovao u haškom zatvoru. Nešto slično se desilo i na našim prostorima, samo malo kasnije.
Sećamo se štrajka glađu oca Filareta. Duhovni guru Vojislava Šešelja i veran pomagač miloševićeve politike. Vladika koji je svoje viđenje jevanđelja i pravoslavlja, odnosno ljubavi koju izvorno pravoslavlje propoveda, prikazao sa mitraljezom u rukama, naslonejn na tenk. Time je dokazao u šta zaista veruje.

Niče čador na ničijoj zemlji. Na strani Crne Gore specijalci, a sa ove "naše" Velimir Ilić i ekipa patriota. Vladika patrolora sredinom. Prima darove i goste. Pravi performans na otvorenom.

Priča o mučeničkim danima Šešelja se nastavlja. Pod ovakom kilažom Šešelj bi se i u rođenoj kući osećao loše, tako da ne vidim mesta čuđenju i prizivanju nečega što sebe naziva Milovanom Bojićem u haški kazamat. Da bar hoće da ga zatvore svesrdno bih podržao ovu akciju i platio dr Mengeleu kartu u jednom pravcu. Zauvek.

Bojić je jedan od najgadljivijih likova koji su nam se "desili". Uostalom, nepravedno bi bilo zapostaviti Ivana Markovića i Gorana Matića, ali ćemo o njima nekom drugom prilikom. Tajni dokument CIA, razne afere, manipulacije ljudskim osećanjima, životom i budućnošću, to je dr Bojić, kardiolog i vlasnik privatne klinike "Ostrog". I dalje na slobodi i to nikoga ne zanima. Zaboravili su ga brzo, a nije trebalo.
Trebalo je naplatiti, jer to je pošteno.

Šešelj se javlja i to nije nikakva novost. Niti je novost da ima svoje poštovaoce u Srbiji. Ima takvih. I previše. Problem koji nikako da rešimo.
Malo je nas, a to je nogo veći problem. Malo je iskrenih koji veruju u prave vrednosti čoveka, jer sve je u novcu, moći i jačini.
Oduvek sam se ježio mačizma i palanačkog duha, a on je danas folosofija života.
Profesore Konstantinoviću, hvala vam što ste ih svojom analizom zauvek označili kao takve.





šešelj posle bojićeve intervencije

Armirana Srbija



Da li ste nekada razmišljali šta se dešava sa onim slinim kamenjem, što ga masmediji preformilsaše kao "kamen temeljac"? Vidite, takve pojave na mene ostavljaju utisak. Nebitno koje prirode.
Kako se politika Srbije, makar ova novijeg datuma, od 1990. naovamo, bez obzira na političke činioce koji su je reprezentovali, preternano ne razlikuje, pojedini događaji nam se vraćaju.
Ponavlja se to serijski...
Nije prošla ni jedna nedelja, ni polovina, a već se dešava ono čega sam se pribojavao.
Čitajući online štampu, naišao sam na zanimljivu vest:

Ekipa subotičke YuEco televizije snimila je u ponedeljak oko 11 sati na svečano otvorenom gradilištu samo dva ugašena buldožera i jedan bager, kao i jednog čuvara. On je rekao novinarima da će preostale tri mašine biti sklonjene uskoro sa očigledno nepostojećeg gradilišta.
Da podsetimo, visoki predstavnici države Srbije prilikom nedeljnog obilaska najavili su da neće tolerisati kašnjenje prilikom izvođenja radova. Rok za završetak radova je šest meseci.
Radovi na Čantavirskoj petlji na putu Horgoš – Novi Sada svečano su otvoreni u nedelju u prisustvu predsednika Srbije, premijera i većeg broja ministara u Vladi Srbije, kao i visokih pokrajinskih funkcionera. Nakon odlaska predsedničkog karavana od preko trideset automobila, za manje od 24 sata na istom mestu više nije bilo ničega. A to je, prema najavama najviših državnih funkcionera, trebalo da bude najvažnije gradilište u zemlji, koje će doprineti otvaranju 200.000 novih radnih mesta.

Zanimljivo. Gradilište je po svemu sudeći zatvoreno nakon odlaska svite iz Beograda. I nije ovo prvi put da posmatramo iste scene i nepostojanje reakcije od strane društva koje je očigledno umorno. Od svega. Od svih godina lažnih nadanja. Sa kratkim periodom nekakvog svetla koje su ovi što vole mrak tako brutalno ugasili. I od tada u rbiji je tama. Možda sam to već rekao.

Pamtim. Ali se i ujedam za usne. Toliko jako da ću iskrvariti u beznađu ovakvog društva. Iako znam da time neću ništa postići moram da reagujem.
Moram da primetim...
Mnoge i ne zanima.

Srbija je (pored svih odrednica koje je mogu opisati) armirana. Ovo se može shvatiti na različite načine ali je svako tumačenje tačno. U ovakvim momentima imaginacija je poželjna. Toliko toga je započeto, ali je procenat završenog ravan katastrofi. Naravno da sam se pitao šta se dešava sa silnim temeljima i rupama koje su ostavljene po ovoj zemlji. Svaka livada ima neku svoju priču. Svedoči bolje od svih istorijskih spomenika. Svaka kampanja rađala je svoju lopatu, rupu, temelj i nasmejanog funkcionera koji je došao da se sukobi sa pojavom koja se zove narod.
Kako bih voleo da sam narod. Narod najbolje ZNA, narod se pita, narodna pesma, narodno kolo, narodna muzika, naorodno i opštenarodno veselje, narod protiv, narod za... Narodu je očigledno dobro. U ljubavi su sa politikom i ista ih voli. Makar u političkom marketingu.
U Srbiji se SVE daje za NAROD!
Setimo se samo mnogih naselja (za mlade bračne parove, za stručnjake, za lekare, za sportiste, za pripravnike, za nosioce spomenica, za davaoce krvi, za partijske komesare i sekretare...), političara koji su na temeljima nepostojećeg držali predizborne govore i pada u zaborav svega, čim se završi kampanja. Možda je i danas kampanja, samo što nas još uvek nisu obavestili.
Narod zna! Ja ne.

Kamen temeljac, hleb, pogača, so, narodna nošnja, crvenilo na obrazima mladih devojaka koje su dovedene da se ministrima digne libido, zalizani funkcioneri masnih obraza i zadriglih stomačina...sve je to serbski realni bekgraund, i to jeste strašno. Lažemo jedni druge, govorimo o budućnosti (evropskoj) i jedemo ono što ljudi po svojoj biloškoj predispoziciji nikako ne bi smeli.

Koprofagija savremene srpske politike i većine društva je činjenica.

среда, 13. мај 2009.

Retro - fragmenti izborne kampanje 2007


Podsećanje na ovu izbornu kampanju me uvek nasmeje. Svega sam se nagledao i naslušao, ali mi se čini da je ovde bilo patetike i laži do neslućenih granica. Ne kažem da su drugi bili bolji, ali ovde se osvrćem samo na ekstreme. Radikale ne ubrajam u političke stranke. To krdo lašnih patriota i najvećih protuva srpskog društva ne želim ni da pominjem. Oni mi dođu kao neka teroristička organizacija.
Hajde da se podsetim kako su izgledali slogani pojedinaca

1. DSS / NS - Živela Srbija! (epski erotični slogan)
2. DS - Život ne može da čeka (lažni poziv za zadnji voz u EU)
3. LDP - Od nas Zavisi (mačizam)
4. SPO - Vredi se boriti (utešne reči doktora upućene teško obolelom pacijentu)
5. SPS - Narod najbolje zna (narod je i dalje glup)
6. G17 - Stručnost ispred politike (teško je i progovoriti posle ovakvog slogana)
...

Stručnost ispred politike... pitam se u čemu se ogleda ta stručnost? U veštom plivanju u svim vladama od demokratskih promena? Pa ova stranka je primer kako se može iz politike sve izvući. Ne verujem da bi prešli cenzus ako bi izašli samostalno, ali za to se oni ne brinu dok ih šlepa voz DS-a. Ne znam iz kog razloga, ali sam osvrt na poslednje deljenje kolača, kada su ovi iz G17 dobili 25% od Tadića, ostavlja me bez daha.
Ne treba zaboraviti antologijsku posetu novinara Dinkiću i njegovoj supruzi (vanredni izbori 2008), gde se svaki pošten gledalac mogao uveriti da Dinkić nema čak ni escajg ni šoljice za kafu. O nekakvom kapitalu nema ni govora.

Zivela Srbija... gore zvuči od svih saopštenja DSS-a u poslednjih 15 godina. Bezidejno, sterilno, nevidljivo, amorfno i infantilno. DSS se pokazao kao stranka kojoj nikako ne smete davati vlast. Kada je dobije, sve postaje burazerko i zemljački. Opet, sve je po zakonu i Ustavu Srbije.
Od Srbije su napravili sliku baš onaku kakvu sam montirao. Kamen, krš i automobil koji se kreće na gurku - na nosilima. Mutni tipovi. Ne bih voleo nikada da se vrate.
Kakvo je stanje, sve je moguće...

понедељак, 11. мај 2009.

Dvougao



Dvougao: Kada ste prvi put osetili zanačaj automatske puske AK 47?

V. Šešelj: pre dolaska u Srbiju, nakon kadidovanja od strane UDBE, u toku kandidacije za predsednika iz Padinjaka, u pritvoreničkom odelu... nadam se da se sećate tih scena.
UDBA mi je sve dala, pa i kalaš.
Ja to ne krijem.

V. Koštunica: Oduvek sam gajio simpatije prema oružju. U Koštuničima mi je stari deda napravio strelište gde sam mogao na miru da se posvetim ranom političkom radu. Tada sam shvatio da bez politike oružja legalitet ne može postojati.
Moj lažni identitet povučenog intelektualca napravili su mi drugi.
Isti oni kao i kod mog voljenog sagovornika.

Dvougao: Šta za vas predstavlja SLUŽBA?

V. Šešelj: Život

V. Koštunica: Utehu i način života


Dvougao: Opišite vaš najveći politički uspeh?

V. Šešelj: Mnogi misle da je moj najveći uspeh potpredsedničko mesto u Vladi narodnog jedinstva, ali nije. Ličnu satisfakciju i osećaj ispunjenosti sam doživeo u vremenu kada sam prozvan "Crveni vojvoda" početkom devedesetih. Pa i u Skupštinu Srbije sam dolazio u maskirnoj uniformi pa su me oni iz opozicije prozvali "steona žaba".
Pričao sam o Miloševiću i njegovoj ženi svašta, ali sam pomilovan, pa bih i to sveo u neki politički uspeh. Možda je moj najveći uspeh i suština postojanja to što sam uspeo mnoge da prevarim. Marva i dalje misli da postoje srpski radikali.

V. Koštunica: Sopstvene uspehe vidim u najvećim manipulacijama i kampanjama...
Moje omiljene scene iz političke istorije (novijeg datuma) su: "Samo ja smem da vas pogledam u oči", Tarabići i proročanstvo, pomilovanje Pahomija i topli zagrljaj na Mokroj gori sa režiserom Kustom. To sam JA.


Dvougao: Šta mislite o Slobodanu Miloševiću?

V. Šešelj: sv. Slobodan.

V. Koštunica: Tvorac, moj i mojeg sagovornika. Ne bih da budem patetičan, ali on jeste TATA.


Dvougao: ... o Mirjani Marković?

V. Šešelj: Prva ljubav zaborava nema.

V. Koštunica: Seksualno mi nije imponovala, ali ideološki jeste, ma kako to nekom čudno zvučalo.


Dvougao: Obraz ili 1389?

V. Šešelj: Obraz

V. Koštunica: 1389 - isključivo zbog Preambule Ustava Srbije


Dvougao: Dveri ili Nacionalni stroj?

V. Šešelj: NACI stroj - odmila.

V. Koštunica: Pisao sam za nacionalni stroj, ali su mi i Dveri mile.


Dvougao: Tijanić ili Milanović?

V. Šešelj: Ne bih da zavadim dva oka u glavi

V. Koštunica: I Tijanić i Milanović!!!


Dvougao: Omiljeni junak iz stripova?

V. Šešelj: Super HIK.

V. Koštunica: Mirko i Slavko.


Dvougao: SEX simbol?

V. Šešelj: VV Vendi - radikalka i intelektualac

V. Koštunica: Isidora Bjelica.


Dvougao: Šta mislite o sagovorniku?

V. Šešelj: Ime moje.

V. Koštunica: Kolega u svakom smislu.


Dvougao: Šta mu zamerate?

V. Šešelj: Ništa. Sve je odradio po dogovoru.

V. Koštunica: Bez zamerki.


Dvougao: Šta biste mu poručili?

V. Šešelj: Poručio bih mu da mi obezbedi smeštaj na Mokroj gori i da izdrži u nastojanjima da na Mokroj gori kod Kuste napravimo novu srpku državu.

V. Koštunica: Da se vrati, jer ga volim.

недеља, 10. мај 2009.

Nadrealisti su bili u pravu

Sarajevska muzicka scena, ma kako to nekom zvucalo smesno, imala je odlicne pojedince koji su svojom kreativnoscu znacajno uticali na mene i moju mladost. Naravno, ne mislim na muzicki ukus, jer je moj ukus utemeljen na udergroundu razlicitog spektra. Isto tako ovo se ne odnosi na usvajanje nekakvih modno-etickih stavova, jer je new primitivs u tom kontekstu pravi ocaj. Momci su me impresionirali neverovatnom dozom crnog humora koji je za mene, u tinejdzerskom periodu bio fascinantan.

I dan danas skidam kapu za sve ono sto su nadrealisti govorili, opominjali i predskazivali. Nazalost, mnogi su se samo smejali, ali nisu nista kapirali. Da jesu, mi danas ne bi bili gomila malih drzavica u kojima vladaju feudalci...
Bio sam osmi razred kada se prikazivao drugi serijal nadrealista. Kako sam odrastao u porodici koja je politiku uvek shvatala ozbiljno i prilazila joj analiticki, mogao sam da pohvatam mnogo toga sto su ovi manijaci govorili. Srecom, imao sam sa kim i da prodiskutujem o tome. Ne bih da parafraziram silne zajebancije nadrealista, ali iz danasnje perspektive pojedini skecevi me fasiniraju. Dijalog tipa: "Jebo vas ZIP!" - "Jebo vas SPEKTAR" za danasnje klince ne znaci nista. Siguran sam da ni politicari Srbije ne kapiraju sta je pisam hteo da kaze. Medjutim, ta, naizgled, bezazlena zafrkancija sa glavnim politickim emisijama koje su propagirale politiku dve centra (SPEKTAR - TV SA vs ZIP TV BG), zatim slika Sarajevskog zida, sve je to buducnost koja nam se desila.

Kako je na netu mnogo toga napisano o prorockim sposobnostima nadrealista, gde su pojedinci u mnogome i preterali, ja ne zelim da se osvrcem na analizu skeceva Top liste nadrealista ili na tekstove Zabranjenog pusenja (posebno na albumu Male price o velikoj ljubavi) vec zelim da jedan dogadjaj od danas povezem sa svim nabrojanim....
Počeli radovi na Koridoru 1010. maj 2009.

Počeli radovi na Koridoru 10 10. maj 2009.| Izvor: B92



Milutin Mrkonjic, covek koji se nakon bombardovanja pojavio i prosipao lazni optimizam, cime je napacenom narodu jos vise zagorcavao zivot, danas je eminentan clan vlade Srbije, ali i spona Dacica (sadasnjeg predsednika SPS-a) sa clanstvom koje jos uvek ima patolosko-posesivne pretenzije na lik i delo Slobodana Milosevica. I danas, posle toliko godina i promene vlasti, imamo situaciju da nam inzenjer Mrkonjic ponovo obecava...

Sve bih to preziveo. Mogao bih da svarim da se u Srbiji nista ne menja, da smo ostali ista ona lokva u kojoj iste zabe krekecu i *ebu nas godinama. Medjutim, farpantno je bilo to sto predsednik Boris Tadic govori kao da je licno ucestvovao u reziji i scenariju jednog skeca nadrealista...

To je skec Strajk vlade, gde su rudari povlasceni time sto rade i po 18 sati dnevno, dok se politicari zale na zivot i konfor, koji bi po njima trebao biti i veci.
Eto, nakon toliko godina, nadrealisti ponovo dokazuju da su bili u pravu i da se politicka elita na ovim prostorima nikada nece menjati. Price o nekakvim demokratskim promenama su samo prazna propaganda. Ovde je najveci problem sto su izostale korenite reforme, prvenstveno u sferi svesti politicara. Djindjic je pokusao i bio je ubijen. Sve posle njega je kolotecina.

Tadic u pojedinim momentima ume dobro da nasmeje. Juce je imao dan. Juce je rekao nesto sto svakako nije smeo. Svojom izjavom me je *ebao posred mozga. Bio je to tako jak intelektualni koitus. Gori od svih do sada...


Price o tome da ce Koridor 10 povezati Evropsku uniju na severu Srbije sa EU na jugu Srbije su degutantne. Daleko je Srbija od EU, a jos je dalje od modernog gradjanskog drustva kao preduslov za ulazak u pomenutu. I sve bi bilo dobro da na kraju Tadic ne zaseni sve prisutne sa konstruktivnim predlogom. Taj predlog se tice "Stabilizacije". Kaze Tadic da nece vise da se ministri razbacuju narodnim parama, da ce se u buducnosti voziti po vise njih u crnim kolima (sto sada nije slucaj), pa i autobusima (?), i da ce se paziti teskom mukom (porezi i razni nameti) stecen kapital.


Državni vrh obišao je i radove na mostu Beška koji bi trebalo da bude završen do kraja godine.

Kao i uvek u ovakvim situacijama veliki broj visokih državnih funkcionera na jednom mestu na kratko je zaustavio saobraćaj na auto putu.

“Žao mi je samo što smo zaustavili saobraćaj na mostu Beška , žao mi je što ima previše službenih automobila. Sledeći put ćemo svi dolaziti autobusima. Oni koji ne mogu, dolaziće samo službenim vozilima, a u tim službenim vozilima biće po više ministara”, rekao je predsednik Tadić.

“Neće se svako voziti u po jednom crnom automobilu, jer je to ružna slika koju građani Srbije ne žele da vide i ne žele da vide da je zaustavljen saobraćaj. Mi želimo da pokrenemo Srbiju, ne da je zaustavljamo, makar ni privremeno”, poručio je on.


Jbt. sta smo mi? Ovce, ili neka druga sorta naivnih mazohista? Pa ovo nije ni Cvetkovic uzeo kao ozbiljan predlog. Cvetkovic ga nije konstatovao. Pa Dacic nije ni trepnuo, a da ne govorim o Mladjanu Dinkicu koji jos od faze predizborne kampanje ima problem kako da obnovi svoj escajg sa soljicama za kafu. . Krkobabic se onako vitalno nasmejao.
Kada svemu tome dodamo i to da je izvodjac radova ALPINA, austrijska firma o kojoj se toliko pricalo (koncesija auto-puta, Velimir Ilic, tuzba pred medjunarodnim sudom), onda je sve ovo jos veca zajebancija.

Strasno! 2009 je godina, a ja i dalje slusam iste price.
Govore mi da sam pesimista, da ne verujem u promene, makar one skorijeg datuma. Mislim da ovde u Srbiji samo naivni i budale mogu da ostanu optimisti.
Citajte Domanovica i Nusica.

Odavno su sve rekli...


субота, 09. мај 2009.

pij, jedi, veseli se...


Nedavno sam ceprkao po desktop racunaru (u nadi da cu izbrisati visak djubreta koje se godinama unazad gomilalo) i naleteo na folder pod konspirativnim imenom nazivom Trash & Blasphemy. Meni je potuno jasno da se ponekad ponasam suludo, pa prikupljam i cuvam materijal svakakvog karaktera. Od djubreta do fekalija; sve u nadi da ce nekada zatrebati. Evo, dokazuje se da sam u pravu. Ako nista, treba takve ludorije cuvati kako bi se ponashali kao analitichari, kojih u Srbiji ima na pretek. Otvoris novine, posebno ove tabloidne, i na svakoj strani te ocekuje pokoji ANAL(itichar).
Normalno je da sve znaju i razumeju, bar u to ne morate da sumnjate.
Ipak, na ovom blogu sam JA analitichar. Ja cu vas voditi po predelima svesti koji su potpuno neistrazeni za savremenu psihologiju. Jbg. kada neko krene da analizira tekstove pesama necega sto se naziva folk metal ( ma sta postapalica znacila) onda je to poduhvat vredan svake paznje. Makar ja tako mislim.

A "voljena" Griva je nasla zasluzeno mesto u plejadi najgoreg sljama koji je YU rock mogao da iznedri. Da se razumemo, kada napisem YU rock, to je jedna odrednica najsireg znacenja pa vas molikm da je tako i prihvatite. Griva je zaista bila do jaja . Prvi singl, pa pravo u centar. U maniru Lepe Brene, sa istoimenim hit singlom doticne “Bum cile bum” (PGP RTB 1982.) Ne mogu da zamislim da neko ko na bilo koji nacin fura imidz rockera obradjuje pesmu novokomponovane kraljice (tada u zacetku). Pa se onda redjaju plejade albuma sa idiotskim naslovima i jos gorim pesmama.

“Kog sam djavola trazio u tebi”(Jugoton 1983.)
“Griva” (Jugodisk 1987.)
“Sto te tata pusta samu” (PGP RTB 1988.)
“Pij jedi veseli se” (Megaton 1992.)


I tako, bas je nekako zla sudbina vojvodjanskih paora htela da se album u vreme najvece katastrofe nazove “Pij jedi veseli se”, sto bi u prevodu trebalo da znaci: ne misli mnogo, ne pitaj, truj se i jedi *ovna, jer
to je samo preostalo. Da je infantilnost postojanja ovakvog produkta socioloskog sloma drustva samo u naslovu albuma, cini mi se da bih nekako preziveo. Medjutim, u Srbiji nikad stvari ne idu do odredjene granice. Ili ne pocinju, ili idu do potpunog haosa. Tako je frontman Grive Zlatko Karavla na albumu "Pij jedi veseli se" imao vise bisera, seksualnih fantazija, preokupacija i metafora. Kada u pesmi POLJUBI ME MALO NIŽE on u klasicnim trzajima svom voljenom bicu porucuje da je Mesec rumen kao vekna, a mrak slatko zvezde lize, a onda, kao vrhunaci svojevrsna ekstaza dvoje zaljubljenih, Karavla porucuje u maniru priplodnog muzjaka Poljubi me- ti si rekla malo, malo, malo nize-...
Naravno, ovo nije nista jer vrhunac Grive i njihove etike lezi u pesmi Pij, jedi, veseli se koju cu pokusati da analiziram...

Kad mi dođe teško, ja se ožderem,

pa sa ovom pesmom, usta poderem.

Zlatko porucuje SSRNO Jugoslavije, sindikatima i ojadjenom narodu da u vreme krize primeni kolektivni felacio, jer mu nista drugo ne preostaje. U srpskom jeziku, koji je btw prepun psovki, postoji psovka koja se cesto upotrebljava. Svakodnevno i u svakoj prilici mozete cuti da neko nekom porucuje da popushi, tako da mu ovo ne bih uzeo za zlo.

Pij, jedi, veseli se i na život poseri se
Pij, jedi, veseli se i na život
poseri se

Moto devedesetih. Tih godina su ulice bile prepune onih koji su na sav glas propovedali ovu zivotnu filosofiju. Verujem da se i vladajucoj kliki dopalo sto mladi na ovakav nacin razmisljaju. Ja sam svojevremeno bio proglasen za defetistu iz razloga sto sam stvari gledao realno. Uvidjam gresku drugovi! Pravi put je u pravcu jedi, zhderi i s...


A kada sam gladan, ja se najedem.
Kuvaricu pohvalim, pa je povedem.


Steta sto tokom devedesetih nisu bile aktivnije organizacije koje se bave promovisanjem rodne ravnopravnosti, jer u ovom slucaju postoji ozbiljnih osnova za krivicnu prijavu. Ipak, Zlaja je griva, a griva je simbol lava, a isti je simbol muzhevnosti, sto na kraju ispada da nas je doticni u samom nazivu benda obavestio o cemu je zapravo rec. Ali, nismom se nadao da ce kuvarica postati simbol lake zenske koju ce svako moci da povede i povali, a narucito u dok oseca glad. Znaci, glad izaziva grcenje u stomaku i potpunu toksikaciju mozga. Cuvajte se i zderite...


(epilog)

I kad nemam para, ja se ne žderem,
već sa ovom pesmom, usta poderem.

Znaci: kada nemas kintu imas gace i ono u njima, pa navali, nazhderi se i na zhivot ... zna se vec -:(