четвртак, 24. децембар 2009.

Babilonske baklje još tinjaju

Taman sam se namestio da iz ležećeg (polu invalidnog položaja) pritiskam tastere na laptop-u i krstarim po dubini interneta, kad ono, zvono na vratima. Bio sam momentalno izbacen iz it transa. Šta ću, krenem prema ulaznim vratima i otvaram ih. "Šta je s tobom matori?", reče moj stari drug Dare; "Gde si dripčino?", odgovorih mu u svom prepoznatljivom elementu. I tako, uz neko elementarnu konverzaciju, plan skovasmo za tili čas. Navukoh gunj, pozdravih se sa familijom, i odlepršah. Sedosmo u matorog Golfa, zaurla auspuh kao na trkama, prva, druga i zdravoooo.

Liči na situaciju iz pesme "Duhovi". Ta pesma od Haustora meni mnogo znači. Uostalom, celokupan opus ovog zagrebačkog benda za mene je izuzetno značajan. Tu je emotivnost, tu su gradske priče, izražena alegorija, epiteti, teatralnost i šminka; specifičnost i originalnost koju nikada niko nije ponovio. Možda sam ja i nerealan čovek sa čudnim muzičkim ukusom. Možda, to je na drugima da presude, ali bih voleo da nekada naiđem na pojedinca koji će me argumentima razuveriti da ovo što govorim nije istina; da Haustor nije sam vrh Jugoslovenske muzike.

Sve manje je onih koji se tako ostrašćeno bave fenomenom muzike. Teško da kao takvi i postojimo. Mi, koji i dalje kroz svoju glavu provlačimo tektove mnogih pesama koje nam znače i bez kojih ne možemo. Siguran sam da smo u strahovitoj manjini. Na ivici istrebljenja od strane "modernog zvuka", za moj ukus, u najvećem broju slučajeva, potpuno nekreativnog, bez boje, mirisa i ukusa.

Ja sam muzički radikal. Uspevam da svoj muzički ukus dovedem do paradoksa. Za nekog ko je odrastao na ekstremnim vidovima heavy metala verovatno nije svojstveno da raspravlja o Haustoru. A, tek da ga obožava; to se retko beleži. Zato sam radikal. Zato što mogu da slušam Anthrax, Spermbirds, Iron Maiden, ali isto tako i Haustor, Lunu, La stradu, EKV, Lačni Franc, Parafe i ostalu novovalnu ekipu. Svi su mi bitni i jedni bez drugih ne idu. Razlozi su brojni i zaista ih je teško pobrojati na jednom mestu. Energija i emotivnost. Politički stavovi i stihovi koji me vode u neki treći svet. Na prvi pogled nevidljiv. Ali samo na prvi pogled.

Pored svih dumanja na temu "gde sada?", u vremenu kad pošten svet razmišlja o odmoru nakon završenog radnog dana, Dare i ja odlučujemo da je najbezbednije i najrealnije da se stacioniramo kod njega na gajbi. A ta njegova soba je svedok mnogih dešavanja. Zaštićeni svedok - saradnik koji, na svu sreću, ne ume da govori. Već 25 godina u njoj smrdimo i bulaznimo.
To veče smo tražili šta bi bilo najpogodnije za uši. I kod njega je muzički raspon jako širok. Veoma sličan mojem. Lako smo se našli. Šta je to što najviše godi nakon ispijene flaše vina u društvu prijatelja sa kojim ste mnogo toga zajedno progurali? Usput, sa kojim se muzički izuzetno dobro slažete. Naša dobitna kombinacija za to veče glasi "TREĆI SVIJET". Remek delo. Ukratko.Brojni su razlozi zašto je ovaj album neponovljiv i zašto me svaka pesma vodi u svet u kojem, priznajem, osećajući kroz sebe, vidim soptvenu prošlost i sadašnjost, događaje i ljude koji su ih činili ili ih čine. Teško mi je da iskažem, a možda sam i malo lenj da opišem sve segmente lične podsvesti i slike koje mi kao fleševi prolaze kroz glavu. Bockaju kao mali elektrošokovi, a zvuci timpana, tongi i doboša održavaju taj ritam sećanja. Da se razumemo. Album je izašao 1984. Bili smo deca, da bi ga u tom momentu shvatili. Udario nas je kao grom negde u osamnaestoj. tačno deset godina nakon izlaska. Baš tada kada nam je bio najpotrebniji.

Na biciklu vozim Nenu, ulice pune se rupama
Prezivjelih nema druze, ulice pune su zrtava
O o o, ko ce shvatiti to

ljevica, desnica, centralno
O o o, ko ce shvatiti to ljevica, desnica ...

Strahovit početak. Neobičan dan. U meni poznata Nena, bicikl i rupe po putevima. Naš prijatelj Nenad 1994. godine, na biciklu, sa devojkom Nenom, posle ponoći, dok je ispraća kući. Ovo je odlično. Vidim sebe kako klimamo glavaama. Naši gestovi i pevanje jasno ukazuju kako se osećamo. Osmesi, kuckanje čašama i pevanje. Jbt. to stanje, momenat u kojem se nas dvojica nalazimo, retko ko može da shvati. To nije trans. To je stanje duha u kojem vas pesma nosi, a tekstovi podsećaju na detalje iz vašeg života, ponekad teške i za samo sećanje. Oni koji to ne znaju ili ne shvataju imaju hendikep. Ne umeju da oslobode sebe kroz ritam i tekst koji ga prati.

Uvodna bas deonica i već smo pogledom na Jeršaleim, a babilonske baklje tek tinjaju. "Osjecam je iza ledja, ispred mene veliki brod i besmrtna djeca, i sunce koje tone". Nestat cemo brzo kao suze na suncu. Osećam da smo izgoreli već sa prve dve pesme, a toliko toga nas čeka. Darkov favorit na albumu nije moj favorit, mada se respekt podrazumeva. Dok slušamo "Patuljke u vrtu" i "Skriven iza lažnih imena" momentalno smo u stripovima Huga prata, a miris papra u nozdrvama izmešan je sa ukusom vina. I digni visoko ruke! Samo to. To je jedina zdrava reakcija.
Nema loše pesme, nema promašaja, nema praznine na "Trećem svijetu". Ovo je priča o nekom svetu koji smo svi mi pomalo živeli. Naizgled nesvesni takvog stanja.
Strahovita doza kreativnosti ispoljena u osam pesama. Neponovljivo!
Jednom i ne verujem više ikada...



четвртак, 17. децембар 2009.

Establišment



Srpska politička scena. Naizgled, ovaj izraz, reklo bi se, deluje jako ozbiljno. Ipak, u slučaju da zavirite u suštinu ovog termina i da se makar na kratko pozabavite likovima i dešavanjima koji čine taj prostor, videćete svašta. Sigurno više nego što mislite i što bi takva definicija društvenog sloja trebalo da pruži. Ponajmanje politike. One izvorne, zasnovane na idejama, na političkoj borbi pomoću argumenata, retorike i uz poštovanje političkog sagovornika. U srpskom slučaju politika je sredstvo. Uz njenu pomoć je sve lakše. Uostalom, pogledajte oko sebe. Sve je uslovljeno političkim dešavanjima. Ako u to uvrstim i floskule tipa "politička klima", "politička neizvesnost/izvesnost", "politički neprijatelj", "nemoralna politika" i niz drugih, shvatam da je ova reč u Srbiji u širokoj potrošnji. Ako je već tako, bilo bi dobro prporatiti ta politička dešavanje međ' političkim činiocima. Čisto da se zauzme nekakav stav. Kad se oni bave nama, našim životim i budućnošću, uzvratiću istom merom. Onako, kritički i iz duše.

Ne znam što mi govore da sam crn-morbidan kada kažem da nama se društvo raspada pod teretom političkog establišmenta. U situaciji dok svako svakok napada pred kamerama, a nakon gašenja reflektora uz grljenje napuštaju studio i upućuju se u dobro poznate kafane, rogovi na mojoj glavi postaju sve veći. Pitanje je dana kada ću početi da blejim i da nastavak svog života provedem u nekom istinskom toru. Ovaj, u kome se nalazim, mi je dosadio. Jebi ga, nisam podoban da bi me jato demokratske stranke prihvatilo. Strah je u njihovom slučlaju sasvim opravdan. Evo i razloga

1. Zanimam se za politička dešavanja od početka višestranačja u Srbiji
2. Nisam menjao političko opredeljenje i jasno sam ga iskazivao
3. Dovoljno znam i svedok sam mnigih dešavanja u bliskoj prošlosti
4. I dalje mislim da je Zoran Đinđić najbolji političar ikada
5. Nervira me ološ koji je u stranci iz interesa, a takvih je 99%
ovo se posebno odnosi na novu struju koja je zajahala (advertajzing ekipa i njihovi ljudi koji se nisu pojavljivali tokom devedesetih)
6. Teško se uzdržavam od kritike lošeg
7. Ne mogu da ćutim

Eto, to je kartak sadržaj grehova. Zato sam na margini. Činjenica!
A, gledajte njih. Politički establišment. Ova izvanredna Coraxova karikatura ih je odlično definisala. To su oni. To su ljudi koji kontrolišu nas i naše živote. Baš oni nam daju štap i šargarepu, besplatne akcije koje u međuvremenu devalviraju, bolji život i Evropu u koju ne možemo jer, jednostavno, nemamo sa čim.

Klošare ne primaju.
Za sada.