четвртак, 24. децембар 2009.

Babilonske baklje još tinjaju

Taman sam se namestio da iz ležećeg (polu invalidnog položaja) pritiskam tastere na laptop-u i krstarim po dubini interneta, kad ono, zvono na vratima. Bio sam momentalno izbacen iz it transa. Šta ću, krenem prema ulaznim vratima i otvaram ih. "Šta je s tobom matori?", reče moj stari drug Dare; "Gde si dripčino?", odgovorih mu u svom prepoznatljivom elementu. I tako, uz neko elementarnu konverzaciju, plan skovasmo za tili čas. Navukoh gunj, pozdravih se sa familijom, i odlepršah. Sedosmo u matorog Golfa, zaurla auspuh kao na trkama, prva, druga i zdravoooo.

Liči na situaciju iz pesme "Duhovi". Ta pesma od Haustora meni mnogo znači. Uostalom, celokupan opus ovog zagrebačkog benda za mene je izuzetno značajan. Tu je emotivnost, tu su gradske priče, izražena alegorija, epiteti, teatralnost i šminka; specifičnost i originalnost koju nikada niko nije ponovio. Možda sam ja i nerealan čovek sa čudnim muzičkim ukusom. Možda, to je na drugima da presude, ali bih voleo da nekada naiđem na pojedinca koji će me argumentima razuveriti da ovo što govorim nije istina; da Haustor nije sam vrh Jugoslovenske muzike.

Sve manje je onih koji se tako ostrašćeno bave fenomenom muzike. Teško da kao takvi i postojimo. Mi, koji i dalje kroz svoju glavu provlačimo tektove mnogih pesama koje nam znače i bez kojih ne možemo. Siguran sam da smo u strahovitoj manjini. Na ivici istrebljenja od strane "modernog zvuka", za moj ukus, u najvećem broju slučajeva, potpuno nekreativnog, bez boje, mirisa i ukusa.

Ja sam muzički radikal. Uspevam da svoj muzički ukus dovedem do paradoksa. Za nekog ko je odrastao na ekstremnim vidovima heavy metala verovatno nije svojstveno da raspravlja o Haustoru. A, tek da ga obožava; to se retko beleži. Zato sam radikal. Zato što mogu da slušam Anthrax, Spermbirds, Iron Maiden, ali isto tako i Haustor, Lunu, La stradu, EKV, Lačni Franc, Parafe i ostalu novovalnu ekipu. Svi su mi bitni i jedni bez drugih ne idu. Razlozi su brojni i zaista ih je teško pobrojati na jednom mestu. Energija i emotivnost. Politički stavovi i stihovi koji me vode u neki treći svet. Na prvi pogled nevidljiv. Ali samo na prvi pogled.

Pored svih dumanja na temu "gde sada?", u vremenu kad pošten svet razmišlja o odmoru nakon završenog radnog dana, Dare i ja odlučujemo da je najbezbednije i najrealnije da se stacioniramo kod njega na gajbi. A ta njegova soba je svedok mnogih dešavanja. Zaštićeni svedok - saradnik koji, na svu sreću, ne ume da govori. Već 25 godina u njoj smrdimo i bulaznimo.
To veče smo tražili šta bi bilo najpogodnije za uši. I kod njega je muzički raspon jako širok. Veoma sličan mojem. Lako smo se našli. Šta je to što najviše godi nakon ispijene flaše vina u društvu prijatelja sa kojim ste mnogo toga zajedno progurali? Usput, sa kojim se muzički izuzetno dobro slažete. Naša dobitna kombinacija za to veče glasi "TREĆI SVIJET". Remek delo. Ukratko.Brojni su razlozi zašto je ovaj album neponovljiv i zašto me svaka pesma vodi u svet u kojem, priznajem, osećajući kroz sebe, vidim soptvenu prošlost i sadašnjost, događaje i ljude koji su ih činili ili ih čine. Teško mi je da iskažem, a možda sam i malo lenj da opišem sve segmente lične podsvesti i slike koje mi kao fleševi prolaze kroz glavu. Bockaju kao mali elektrošokovi, a zvuci timpana, tongi i doboša održavaju taj ritam sećanja. Da se razumemo. Album je izašao 1984. Bili smo deca, da bi ga u tom momentu shvatili. Udario nas je kao grom negde u osamnaestoj. tačno deset godina nakon izlaska. Baš tada kada nam je bio najpotrebniji.

Na biciklu vozim Nenu, ulice pune se rupama
Prezivjelih nema druze, ulice pune su zrtava
O o o, ko ce shvatiti to

ljevica, desnica, centralno
O o o, ko ce shvatiti to ljevica, desnica ...

Strahovit početak. Neobičan dan. U meni poznata Nena, bicikl i rupe po putevima. Naš prijatelj Nenad 1994. godine, na biciklu, sa devojkom Nenom, posle ponoći, dok je ispraća kući. Ovo je odlično. Vidim sebe kako klimamo glavaama. Naši gestovi i pevanje jasno ukazuju kako se osećamo. Osmesi, kuckanje čašama i pevanje. Jbt. to stanje, momenat u kojem se nas dvojica nalazimo, retko ko može da shvati. To nije trans. To je stanje duha u kojem vas pesma nosi, a tekstovi podsećaju na detalje iz vašeg života, ponekad teške i za samo sećanje. Oni koji to ne znaju ili ne shvataju imaju hendikep. Ne umeju da oslobode sebe kroz ritam i tekst koji ga prati.

Uvodna bas deonica i već smo pogledom na Jeršaleim, a babilonske baklje tek tinjaju. "Osjecam je iza ledja, ispred mene veliki brod i besmrtna djeca, i sunce koje tone". Nestat cemo brzo kao suze na suncu. Osećam da smo izgoreli već sa prve dve pesme, a toliko toga nas čeka. Darkov favorit na albumu nije moj favorit, mada se respekt podrazumeva. Dok slušamo "Patuljke u vrtu" i "Skriven iza lažnih imena" momentalno smo u stripovima Huga prata, a miris papra u nozdrvama izmešan je sa ukusom vina. I digni visoko ruke! Samo to. To je jedina zdrava reakcija.
Nema loše pesme, nema promašaja, nema praznine na "Trećem svijetu". Ovo je priča o nekom svetu koji smo svi mi pomalo živeli. Naizgled nesvesni takvog stanja.
Strahovita doza kreativnosti ispoljena u osam pesama. Neponovljivo!
Jednom i ne verujem više ikada...



четвртак, 17. децембар 2009.

Establišment



Srpska politička scena. Naizgled, ovaj izraz, reklo bi se, deluje jako ozbiljno. Ipak, u slučaju da zavirite u suštinu ovog termina i da se makar na kratko pozabavite likovima i dešavanjima koji čine taj prostor, videćete svašta. Sigurno više nego što mislite i što bi takva definicija društvenog sloja trebalo da pruži. Ponajmanje politike. One izvorne, zasnovane na idejama, na političkoj borbi pomoću argumenata, retorike i uz poštovanje političkog sagovornika. U srpskom slučaju politika je sredstvo. Uz njenu pomoć je sve lakše. Uostalom, pogledajte oko sebe. Sve je uslovljeno političkim dešavanjima. Ako u to uvrstim i floskule tipa "politička klima", "politička neizvesnost/izvesnost", "politički neprijatelj", "nemoralna politika" i niz drugih, shvatam da je ova reč u Srbiji u širokoj potrošnji. Ako je već tako, bilo bi dobro prporatiti ta politička dešavanje međ' političkim činiocima. Čisto da se zauzme nekakav stav. Kad se oni bave nama, našim životim i budućnošću, uzvratiću istom merom. Onako, kritički i iz duše.

Ne znam što mi govore da sam crn-morbidan kada kažem da nama se društvo raspada pod teretom političkog establišmenta. U situaciji dok svako svakok napada pred kamerama, a nakon gašenja reflektora uz grljenje napuštaju studio i upućuju se u dobro poznate kafane, rogovi na mojoj glavi postaju sve veći. Pitanje je dana kada ću početi da blejim i da nastavak svog života provedem u nekom istinskom toru. Ovaj, u kome se nalazim, mi je dosadio. Jebi ga, nisam podoban da bi me jato demokratske stranke prihvatilo. Strah je u njihovom slučlaju sasvim opravdan. Evo i razloga

1. Zanimam se za politička dešavanja od početka višestranačja u Srbiji
2. Nisam menjao političko opredeljenje i jasno sam ga iskazivao
3. Dovoljno znam i svedok sam mnigih dešavanja u bliskoj prošlosti
4. I dalje mislim da je Zoran Đinđić najbolji političar ikada
5. Nervira me ološ koji je u stranci iz interesa, a takvih je 99%
ovo se posebno odnosi na novu struju koja je zajahala (advertajzing ekipa i njihovi ljudi koji se nisu pojavljivali tokom devedesetih)
6. Teško se uzdržavam od kritike lošeg
7. Ne mogu da ćutim

Eto, to je kartak sadržaj grehova. Zato sam na margini. Činjenica!
A, gledajte njih. Politički establišment. Ova izvanredna Coraxova karikatura ih je odlično definisala. To su oni. To su ljudi koji kontrolišu nas i naše živote. Baš oni nam daju štap i šargarepu, besplatne akcije koje u međuvremenu devalviraju, bolji život i Evropu u koju ne možemo jer, jednostavno, nemamo sa čim.

Klošare ne primaju.
Za sada.

четвртак, 05. новембар 2009.

Milan

Milan Mladenović 1958-1994.

Milan je rođen 21. septembra 1958. godine u Zagrebu. U šestoj godini se s porodicom seli u Sarajevo, a 1970. godine u Beograd. U Beogradu završava 11. Gimnaziju u kojoj krajem 1970-tih, zajedno sa školskim drugom Dragomirom Mihailovićem-Gagijem, osniva svoj prvi bend "Limunovo drvo". Godinu dana kasnije formira kultnu grupu "Šarlo Akrobata", zajedno s Dušanom Kojićem-Kojom i bubnjarem Ivicom Vdovićem. Pesme grupe koje su u to vreme napisali, "Rano izjutra", "Niko kao ja", "Ona se budi" i "Mali čovek" izdžrale su test vremena, bile su i ostale hitovi. "Šarlo akrobata" ne opstaje dugo, a koliki je uticaj imalo postojanje “Šarla” pokazuje podatak da se i iz njega se rađaju dve autorski možda najznačajnije srpske rok grupe - Mladenovićeva "Katarina II" i Kojićeva "Disciplina Kičme".


Tokom 1982. novom bendu se priključuju klavijaturistkinja Margita Stefanović - Magi, a 1983. basista Bojan Pečar i bubnjar "Šarla Akrobate" Ivica Vdovich. U postavi "Katarina II" grupa 1984. godine izdaje istoimeni album, nakon čega Vdović i Mihajlović odlaze iz benda. Grupa menja ime u "Ekatarina Velika" i 1985. godine izdaje takođe istoimeni album, koji dobija povoljne kritike i skreće pažnju na bend. Album iz 1986. godine, "S vetrom uz lice", lansira grupu na sam vrh jugoslovenske rok scene, gde s Mladenovićem na čelu ostaje sve do 1994. godine, izdajući seriju uspešnih albuma. Tokom rada sa "Ekatarinom Velikom", Mladenović sarađuje kao producent na albumima bendova "Gustaf i njegovi dobri duhovi" i "Fit". Zajedno sa ostalim članovima benda, Mladenović se 1985. godine pojavljuje u filmu Gorana Markovića "Tajvanska kanasta", a sledeće godine i u filmu Darka Bajića "Crna Marija" gde igra glavnu ulogu i za koji je napisao numeru "Bus Station".

Krajem osamdesetih piše muziku za jednu pozorišnu predstavu, a 1992. godine s članovima grupa "Partibrejkers" i "Električni orgazam" formira sastav "Rimtutituki", čija je muzička aktivnost koncentrisana na antiratnu propagandu, i sa kojim snima singl "Slušaj 'vamo!". Singl objavljuje Radio B92, a promovisan je koncertom na kamionu koji je kružio ulicama Beograda.

U leto 1994. godine Mladenović putuje u Brazil, gde sa dugogodišnjim prijateljem Mitrom Subotićem - Subom i nekoliko brazilskih muzičara snima album "Angel's Breath".

U avgustu 1994. godine, posle nastupa "Ekatarine Velike" na Festivalu u Budvi, Mladenović je prebačen u bolnicu gde je ustanovljeno da ima rak pankreasa.

Milan Mladenovic (36) je umro 5. novembra 1994. u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Njegovom smrću "Ekatarina Velika" je
prestala da postoji.

EKV je ukupno izdao sedam studijskih albuma - "Katarina II" (1984), "Ekatarina Velika" (1985), "S' vetrom uz lice" (1986), "Ljubav" (1987), "Samo par godina za nas" (1989), "Dum dum" (1991), "Neko nas posmatra" (1993), kao i tri živa albuma. U novembru 2006. godine pesma "Par godina za nas" je izglasana za najbolju jugoslovensku pesmu svih vremena u anketi slušalaca radija B92. Mladenović je u jednom intervjuu 1992. godine rekao da je "Par godina za nas" najbolja pesma koju je "Ekatarina Velika" napravila. Bojan Pečar umro je u Londonu od srčanog udara 13. oktobra 1998. u 37. godini, a Margita Stefanović je umrla 18. septembra 2002. godine u Beogradu u 43. godini.

Mnogi muzičari smatraju da je "Ekatarina Velika" jedan od najznačajnijih bendova na prostoru bivše Jugoslavije i na jugoslovenskoj rok sceni ikada.

Hvala im!


понедељак, 19. октобар 2009.

Đavo vreba


Srbija, oktobar 2009. godine. Pravednički san je omamio njene stanovnike. Spavaju ko' zaklani. Noć pred lokalne izbore i dva dana pred istorijski dolazak Medvedeva. Jebeno vreme, reklo bi se. . Negde oko pola 4 posle ponoći. Gluvo doba. I dok pravednici sanjaju koga će sutra zaokružiti na vanrednim izborima u Vrbasu, dok se sa ženama guraju po krevetu i greju guzice, đavo ne da mira. Ne voli lepotu. Opet zajebava poštene. Izdrkava se nad napaćenim građanima. Ne bi bio đavo da je bolji. Jebo ga otac bezobrazni.

Već u 4 h izjutra zvone telefoni po selu. Hitnost i specifičnost situacije na terenu opravdava ovaj mali, nekulturni nokturno.

Buda baba (NN zajebant): Alo, dobro veče. Oprostite što vas uznemiravam, ali veoma je bitno da vas podsetim da je sutra glasanje.

Sredoje (paor i simpatizer SNS-a): Alo ko je to tamo? (potpuno konfuzno)

Buda baba (ohrabren): Rekoh dobro veče, ili dobro jutro, kako vam je drago; mene interesuje jeste li zaoštrili olovku za sutra?

Sredoje (ljutito): Ma idi bre čoveče u PM, šta me koji qrac zoveš u ovo doba?

Milka - Sredojeva supruga: Jel to Žika u vezi one livade?

Sredoje (ljutito): Idi bre ženo u krevet i nemoj da me nerviraš! Šta se mešaš? Ovo su muška posla.

Buda baba (diplomatski): Sredoje, bez preterivanja, ali ovo ste sjajno objasnili supruzi. Svaka čast! I ja sam za čvrstu ruku unutar porodice. Treba da se zna ko je glavni. Sve čestitke (pljesak preko telefonske linije)

Sredoje (ljutito): Ma koga bre ti zajebavaš!? Reci šta ti treba i pusti me da spavam.

Buda baba (potuljeno): Srele, sutra je glasanje. Oni žuti hoće da vas prevare. Obećavaju i ništa ne ispune. Evo, i mene su par puta žednog preveli preko vode, a šta će tek vama da rade to ne smem ni da pomislim (umire od smeha, ali se vešto skriva)

Sredoje (odrično): Ma znaš šta, ukapirao sam ja da je to tako, nisi morao zbog toga da me zoveš. Bre, nisi se ni prestavio. Ne znam s kim pričam.

Buda baba (konspirativno): Ovde Stefan, predsednik mesnog odbora SNS. Vaš novi komšija.

Sredoje (zbunjen): Ahaaa

Buda baba (navalentno): Zato sutra pamet u glavu! Bez greške, pa da se veselimo posle svega.
Sredoje (pomalo uplašeno): Važi bre! Nema da brineš.

Buda baba: Ajd zdravo i snivaj mi mirne snove Sredoje.

Sredoje: Oću brale, hvala ti.

Do jutra je pola sela bilo budno. Pročuo se glas u medijima da je u toku noći bilo lažnog predstavljanja. Aleksandar Vučić je primetio da su to bili besprizorni pozivi od isto takvih ljudi i da se u tim časovima, u selima, zove samo po jednom pitanju.
Suviše morbidno za pominjati.

Rolovana ćureća šunka sa prelivom...














Tačna satnica dolaska ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva u Beograd i dalje se drži u strogoj tajnosti. Nadležni najavljuju najviše bezbednosne mere. Poznato je i da će pojedine ulice u glavnom gradu biti privremeno zatvarane, ne samo za vozače, već i za pešake, i to na Novom Beogradu i u centru grada.

Nekada je 19.15h bilo rezervisano za nas, decu SFRJ. Bezbrižnog li vremena. Kada danas pogledam na sve što me je tada umaralao i zabrinjavalo do đe mi da prsnem od smeha. Sve je to bilo tako slatko. Pa i crtani filmovi koji su se emitovali u terminu od 19.15h. Danas je sve drugačije. I crtani filmovi nisu kao nekada. Hipertenzija, zasićenost, posebni kanali... nema tu draži. Još je gore kada vam politički život postane jedan realan crtani film, gde smo svi mi učesnici, hteli mi to ili ne.

Medvedev dolazi u Srbiju, a establišment se rastrčao na sve strane kako bi pokazali majčici Rusiji najlepšu stranu sestrinske Srbije. Bilbordi, farbanje fasada, obnavljanje i šminkanje spomenika i po pravilu konspiracija; rezime su priprema za najdražeg gosta. Što se tiče građana Beograda, i dalje se ide na princip "Ko vas jebe". Na posao možete otići, a kako čete se vratiti to je pitanje. Ostatak Srbije se neće smarati. Osim propagande, koja će biti veoma aktivna. Kako mene zabole što dolazi Rus i kako njegovu zemlju ne smatram za prijateljsku u meri koju nam žele dokazati rusofiličari u Srbiji, posmatraću sve sa distance i sa gađenjem. A, šta drugo?

Hteo bih da primetim da konspiracija nije u potpunosti sprovedena i da je siže gastronomskog dela posete procureo u javnost.

Predjelo

- Rolovana ćureća šunka sa prelivom od patlidžana i ajvara na vitaminskoj salati
- Gratinirane palačinke od heljde sa mladim sirom i sosom od mirođije

Glavno jelo

- File smuđa sa barenim povrćem
- File minjon sa grilovanim povrćem i sosom od borovnice
- Zelena salata

Desert

- Tufahije

Vina

- belo: „šardone", vinarija Radovanović
- crveno: „aurelijus", vinarija Kovačević


Konkretno, nema šta. I veoma probirljivo. Sos od borovnice jbt. Kakva sprdačina.
A, tek kada se establišment rastrči pred kamerama. Pa opozicija, pa Koštunica i Nikolić, pa Ivana Žigon, pa Siniša Kovačević, Kusturica, NSPM, Obraz, Dveri, 1389, BIA, KOS, VBA, JSO, SAI, SRS i pun kurac skraćenih db ispostava, svi, svi, svi će biti srećni, a ja ću čekati samo da nam svane. Ne sutrašnji dan, već neki drugi dan u kojem ću se zaista osećati slobodno, a ne kao pacov pred vivisektivnim zahvatom od strane doktora Medvedeva.

петак, 09. октобар 2009.

U rupi Vojislava Koštunice


Nekako izneneda, posred čela, nenajavljeno i (razume se) munjevito, opiči me vest u kojoj saznajem da je veliki Nebojša još uvek aktivan. Iako je kao čovek, nikako kao političar, imao par gestova za koje mu skidam kapu, sama činjenica da još uvek grčevito brani svaki potez Vojislava Koštunice me iritira. Dovoljno intenzivno da sopstvenu muku ne mogu tako lako da savladam. Svoju bravuroznu pojavu Nebojša je eksponirao u ekspanziji vlasti DSS tokom 2004 i dalje, dok nam u neku ruku nije malo svanulo njihovim odlaskom u politički prikrajak. Onda kada je Vojislav vratio mandat narodu, a ovaj ga zajebao. Teško se zaboravljaju te godine. DSS, njegova vladavina i sav taj narodnjacki bekgraund, ta prljavština ruralnog, seljačkog i džiberskog, svo to iživljavanje nad građanskom Srbijom, posebno zaostavštinom Zorana Đinđića i njegovo ponovno ubijanje, zauvek su ovu skupinu stavili u korpus negativaca, mračnih tipova koji ništa dobro ne žele našem društvu.

U svom tom čemeru Nebojša nam je pisao poeziju vrednu pomena. Ultimativni hit "SEMENA", ohhh... strašno je i sećati se takvog debakla svesti. Evo i ključnih momenata:

Teku i setva i žetva, selice dolaze i odlaze u beskrajnim ponovcima, kipti, šiklja, žeže.
U meni uzvrjalo, oplodih sam sebe, usadih si seme života, i poče iz mene da niče.
Propupeh, prolistah, izdžikljah, razgranah se, pa se ne vidim, ne mogu da se pojmim,
ne sagledavam se, ne prepoznajem, od kose mi krošnja, od udova grane i stabla.

Tako se razmišljalo te plodne 2005. godine. Danas je Bakarec konkretniji, bez pesničke metafore, bez samooplodnje, nikada bliži postulatima mitinga za odbranu Kosova i prebrojavanju izdajnika.

Убиство француског навијача Бриса Татона (за које су оптужени овдашњи навијачи) је искоришћено да се створи хистерија и рашири мржња Друге Србије према онима које они сматрају својим највећим непријатељима. Убиство је искоришћено и за обрачун са свима који су били против парадирања група које окупљају малобројне припаднике сексуално оријентисане према истом полу. Постоји консензус Друге Србије и многих политичких странака, које су сада окупљене у једноумној и свемоћној власти, најмање осам година, да су њихови највећи непријатељи Војислав Коштуница и ДСС. И када су на власти и када нису. И да су ДСС и Коштуница дежурни кривци за све.
Lako je Bakiju da bude protiv paradiranja LGBT populacije. Možda bih i ja tako razmišljao da mogu sam sebe, ali ne mogu i ne želi to da radim. Da uozbiljim stvar. Ovaj glas samo dokazuje da je Srbija DSS-a ona najcrnja Srbija koja nas čeka. Nacionalizam, slepilo, uskogrudost, neprosvećenost mladih ljudi u ovom društvu dostiže frapantne razmere koje je sve teže suzbiti. Ako napravimo paralelu i vidimo da se slične stvari, misleći na huliganstvo na sportskim dešavanjima, događaju i u najbližem okruženju, a sa kojim mi imamo specifične veze, posebno one loše konotacije, sasvim je jasno da je stasala neka nova generacija koja će u svojoj osionosi učiniti sve što zamisli. Zločin postaje relativizovan, jer političari mlade junoše koriste kao svoju prethodnicu. Oni koji čine zamišljeno. Bris Taton će na kraju ispasti kriv. Reći će neko, možda ne eksplicitno, ali će svakako provući: "Šta je koji qrac tražio tu?"
NSPM odavno provlači tu tezu. Naša deca su zlatna. Sve sami Obilići sa čistim obrazom.
To je naša budućnost.

уторак, 29. септембар 2009.

Ubijena mladost u Beogradu











Francuski državljanin Bris Taton, koga su fudbalski huligani pretukli u centru Beograda, umro je jutros u 10 sati, u Kliničkom centru Srbije.

U stanju teškog moždanog oštećenja nastupilo je popuštanje vitalnih funkcija, usled čega je Taton preminuo, saopšteno je iz Kliničkog centra. Republički tužilac najavio da će napadači na francuskog državljanina odgovorati za krivično delo teškog ubistva.
Tatona (28) huligani su pretukli 17 septembra na Obilićevom vencu u centru Beograda, uoči fudbalske utakmice beogradskog "Partizana" i francuskog "Tuluza".
Nanete su mu teške povrede glave, a od udaraca šipkom po grudima imao je povrede aorte i krvarenje u grudnom košu.

Stid me je i besan sam. To su osećanja sa kojima sam suočen od jutros, kada sam saznao da je Bris mrtav. Sve vreme sam se nadao da će mu biti bolje, ali u poslednjim danim vesti iz Kliničkog centra su samo najavljivale tragediju ovog nedužno nastradalog momka. Bio je toliko hrabar pa je pio pivo sa prijateljima u kafiću, u Beogradu, u Srbiji.
Biti normalan, to se u oovoj državi ne prašta.

Sude, Ministarstvo pravde, Tužilaštvo, Predsedniče, Parlamentu, Državo Srbijo!
MI ČEKAMO PRAVI ODGOVOR!

Ovo je poslednja šansa da se distanciramo od ludila.

понедељак, 21. септембар 2009.

OBRAZovanje















Kapitulacija državnih organa, posebno onih koje pravo poznaje kao represivne dokazana je u nedelju. Neodržavanje "Parade ponosa" bio je dovoljan znak da je u Srbiji ultradesnica ozbiljno ojačala i da su srazmere te degeneracije približne potpunoj društvenoj izopačenosti. Da je situacija ozbiljna mogu vam potvrditi i svakodnevna osluškivanja javnosti. Vaše najbliže okruženje jeste najbolji barometar da ocenite kako društvo razmišlja.

Kako se polemika o održavanju "Parade ponosa" povela unazad nekoliko meseci, bilo je sasvim dovoljno vremena da donesete sopstveni sud o srazmerama raspadanja institucija države, psihopatskog ludila i histerije koje je zahvatilo gradjane Srbije. Posebno u poslednjoj nedelji kada je tzv. javna rasprava kulminirala.

Rečima: PEDER/I i LEZBEJKA/E maksimalno je manipulisano u javnom diskursu u poslednjoj nedelji. Ipak, najzanimljivije mi je tumačenje i argumentacija zbog čega ne sme da se održi "Parada ponosa" od strane okoline.

Ovo su razlozi zbog čega ne sme das se održi "Parada ponosa"
(Presek stanja u petak 18. septembra kada se još nije znalo da će sve biti otkazano. Eksperiment rađen na grupi od sedmoro prisutnih ne računajući mene koji sam bacio kosku i započeo temu. Prosek godina 30. Među njima je troje ljudi iz dijaspore)

1. Pederi su nosioci zaraza.
2. Pederi su prenosioci bakterija.
3. Šta koji *urac ima da mi pokazuje svoju nastranost?
4. Što mi normalni ne paradiramo?
5. Što deca da mi gledaju tu bolest?
6. Što ja da gledam kako se oni jebu u bulju? Nek to rade na drugom mestu.

Što se tiče "rešenja problema" "normalni" u obzir uzimaju samo batinjanje.

Eto, to je slika Srbije i njenog društva. Nažalost, mlađe populacije. Stariji su još rigidniji. Homofobija, nedostatak institucija države koja bi svojim autoritetom obezbedila nesmetano okupljanje ljudi, političari koji ne smeju javno da iznesu svoj stav o svemu i ultranasilje na ulicama naših gradova. Apokaliptičnost koja nam stoji oko vrata i pitanje je dana kada će nas udaviti. I posle svega, kada je objavljeno da policija - država ne može da garantuje bezbednost učesnicima skupa "Parada ponosa" i na taj način kapitulirala pred ultradesnicom, pojavljuje se ministarka pravde Snežana Malović koja kao vatrogasac kaže da je sve u redu i da je država na svojim nogama.

Jbt. ima li ona obraza da izjavi ovakvu glupost ili je i ona "obraz"?
Ili su svi oni pomalo "obraz"?
1389 razloga za razmišljanje na ovu temu.
BLJAK

Beli luk užasno smrdi

Sa prvim mrakom svi ulaze u kuće, ali ga čuju kako hoda, lupa i pušta vodu na česmama. Deca iz ove ulice u džepovima nose glavice belog luka kako ih vampir ne bi napadao.

Beli luk je nejefikasnija zaštita. Ova biljka, toliko eksploatisana u srpskoj kuhinji, odavno je poprimila razmere epidemije koju je odavno trebalo eliminisati. Ne postoji oporiji i gadniji smrad od smrada belog luka koji se akumulira u usnoj duplji. Srećom ne jedem ga. Možda je moja odbojnost iz tog razloga veća. Gadljiv sam na njega, ali i na osobe koje ga konzumiraju i izlaze u javnost. Taj smrad možete osetiti svuda. Posebno na mestima gde se okuplja više od tri građanina. Šalteri su veoma opasni. Mogućnost da se iza vas stvori neki kreten koji bazdi, pritom i pravi duboke kontrakcije pluća, mnogo je velika. Da se pitam, zabranio bih izlazak u javnost na tri dana svakom ko ovu smrdljivu biljku stavi u usta. Ok, jedi, ali nema te u javnosti. Izolacija! Pa smrdi sam sebi. To je uslov!

Avaj, natprirodne pojave nas ne zaobilaze.
Radojka Đorđević iz Gornje Stopanje kaže da skoro mesec dana nisu mogli da spavaju zbog jezive buke i lupanja. Zato deca nose beli luk u džepovima.

Beli luk protiv vampira, efikasan kao i kod elementarne kulture...

уторак, 07. јул 2009.

On i mi

Verovatno ste primetili da su nam gradovi u poslednjoj nedelji dobili prepoznatljiv logotip na većini zidova i ostalog slobodnog prostora za konverzaciju sa masama. Ukoliko niste, ili, ukoliko ne volite da pratite pojave ovakve vrste, morate obratiti pažnju. Vredi. Vladimir Putin, oličenje čelične zavese koja je spuštena nad Rusijom i paradigma uskogrudnog KGB mentalnog sklopa, serBski patriJota (makar rulja tako misli) i potencijalna legenda nekog novog epa i liričkog ciklusa u Srbiji. Zaista, količina gluposti koju je moguće primetiti u ovoj zemlji dostiže frapantne razmere.

Idejni tvorac ovog retardiranog čina ocrtavanja Putina po Srbiji je pokret 1389. Šta je to što nagoni pojedinca da razmišlja na ovakav način? Da li je sve ovo uticaj višegodišnje propagandne devastacije ili je ovo samo deo jednog genetskog koda većine? Deo bića onih koji strastveno prepričavaju svaku bljuvotinu ovdašnjih tabloida, koji veruju u veliku svetsku zaveru, ali nikada ne preispituju sopstvene i kolektivne greške. Šta je ovim postignuto i šta se mislilo potignuti, pitanje je na koji bi odgovor moglo dati neko društvo najeminentnijih psihijatara, andragoga, antropologa i patologa, jer je očigledno da putinizacija zahteva multidisciplinaran pristup.

Da li je moguće da je neko pomislio da će putinov portret uplašiti nekoga i da će promeniti novi svestski poredak, srušiti Vladu Srbije, vratiti nas na Kosovo? Kakvi su to retardi kada prizivaju kolonizaciju Srbije Rusijom? Kome treba KGB špijun na fasadama i šta se dobija sa tim stvarno ne razumem. Razumem samo to da će proći mnogo decenija da bi se oslobodili nasilne destrukcije u načinu razmišljanja pojedinca, mada sve više ne verujem da je to moguće. Ovaj primer je dokaz da se Srbija ne menja dok svet odlazi daleko od nas, a da je mentalitet uskogrudosti i nekritičnosti nešto na šta smo osuđeni. Mi koji to nismo trpimo silu većine. Nas normalnih je manje i to je naš hendikep.

уторак, 30. јун 2009.

Čestitam vam mir

joksimovic 2015.

Skupština Beograda je postavila nove članove upravnih odbora kulturnih
institucija, a među njima su, na predlog Socijalističke partije Srbije (SPS), estradne zvezde Željko Joksimović i Leontina Vukomanović, glumci Ljubiša Samardžić i Ivana Žigon, pisac Milovan Vitezović.
Sve ovo je realnost. Jedan logičan nastavak pobratimljenja i pogleda na neku srećniju budućnost. Izgleda da je ovo taj pogled u bolju budućnost koju nam je svojevremeno Rundek predstavio. Pa i sam taj spot obiluje jakim dozama ironije i cinizma, dok su političari (u obliku spravljenih lutaka) neizostavni dekor za pomenutu pesmu. Eto, devedesete se mogu lako obristi. Nekome to baš ide od ruke. Da li u ovom slučaju treba razmišljati logično i pretpostaviti da je ovo samo početak? Sasvim je moguće da će tako biti, jer u poslednje vreme, svi ti koji su se naizgled povukli iz javnosti imaju svojevrstan comeback i kao da nas psihološki pripremaju za tako nešto. Da tragedija bude veća, na TV Avala, pre pet dana, video sam biće koje je tokom devedesetih bilo poznato pod konspirativnim imenom Dr. Igi. No, tragika događaja bila je upotpunjena sa jo š jednom predstavnicom patritskog zvuka devedesetih - Beba & Beat street. I tako, podsetili smo se kako je naša tragedija "zvučala". Kako se zvuk puške i topova amortizovao stupidnim melodijama i izraženim patološkim tekstovima. Sve za mlade.

Naravno da svi oni nisu nikada imali veze sa režimom. Dr. Igi se užasava svih tih neprirodnih insiniuacija. On je prosto sablaznut. Kaže da se samo pojavljivao na prijemima Milošević Marije iz kurtoazije. Poštuje vlast i apeluje na sadašnju da ga što češće poziva, a on će se svakako odazvati. Sa svojim najboljim pajtosom Ivanom Gavrilovićem je na tu temu razgovarao i obojica su se složili da je to bila samo pesma. Da, da, pesma stupidne generacije i njihovih predstavnika koji su imali zadatak da ih što više otruju. Jul je kul, pravi izbor i pravo rešenje. Sekund pre, nego što je zamalo pustio suzu, sve nas je podsetio na najveći hit "Oči boje duge", ali i na značaj koji ta pesma ima u srpskoj kulturnoj baštini. I dan danas mu se javljaju zahvalni građani koji su baš uz tu pesmu smuvali ribu i doživeli svoju prvu ekstazu, ali i spoznali svu sreći življenja u Srbiji i tako potvrdili privrženost ideji mladih socijalista, koje je u to vreme (gle slučajnosti) vodio Branko Ružić.

Na kraju ništa. Svi oni su na funkcijama, jer su to zaslužili sopstvenim zalaganjem u devastiranju mozgova srpske omladine, što ih je zauvek udaljilo od nekog normalnog načina života i razmišljanja. Mi danas živimo u vremenu koje je proizvod posledica takvog nezdravog uticaja. Jako dobro se sećam da je tokom devedesetih postojala nekakva protivteža pomenutom načinu života i razmišljanja. Makar sam ja bio deo te underground priče koja je svojim subkulturnim sadržajima bila otpor nezdravom. Vi danas nemate tu branu opštoj dekadenciji, a većina građana ove države nema stav o životu, politici, društvu, pojavama. Hvale se time da ih ništa ne zanima. Možda Dr Igi ima odgovor na tu pojavu. Možda je Ivan prebrzo ušao u krivinu. Sa 200 km/h.

I tako, Željko, Leontina, Žigonova... svi zajedno i na zasluženim funkcijama. Boljih nemamo.
Što reče rahmetli Milošević: "Dragi građani, čestitam vam mir"

субота, 27. јун 2009.

Raspadanje

Verovatno svako od nas pretpostavlja, neki i znaju, koliko u Srbiji postoji različitih vidova izbegavanja i kršenja zakona. Drumska, prosvetna, komunalna, građevinska, energetska i ko zna koja još mafija stoji nam oko vrata kao omča čije su namere i rezultat bivstvovanja poznate. Ovih dana, saznajemo u medijima, dobili smo još jednu članicu. Mafijaški kartel je od juče bogatiji za Rečnu mafiju. Srbija svakim danom dokazuje da neće ostati ni jedan segment društva koji će ostati nezagađen, čist i neukaljan. Članovi rečne mafije su osumnjičeni da su bez saglasnosti JP „Srbijavode“, organizovali eksploataciju i prodaju 300.000 kubnih metara šljunka i peska iz korita Dunava i Save, a koji predstavljaju javno dobro Srbije. Sumnja se da su na taj način neovlašćeno pribavili imovinsku korist u iznosu od 166,7 miliona dinara.

Široko. Ovo društvo može mnogo toga da istrpi. Vozimo se na najskupljem benzinu u regionu, a živimo kao klošari. Svakodnevno radnici izlaze na ulice, gladuju, zaustavljaju vozove. Seku prste. Plašim se da će septembar biti jeziv. Ne priželjkujem, ali je očigledno da ne može više ovako. i da je koncentracija negativnosti dostigla frapantne razmere. Nešto mora da se menja, samo je problem što nema ko da ponudi alternativu sadašnjem raspadanju. Izbor nikada nije bio jadniji. Šta god da izaberete sigurno ćete pogrešiti.

I sam sam sebi postao jadan. Radim za bednu platu i nemam šansi da prehranim porodicu. U najboljim godinama, sa fakultetskim obrazovanjem živim od pomoći roditelja. Klošarim, jer se nisam našao u vodama neke od mafija, interesnih sfera i burazerstva. Nisam podoban, ostao neukaljan, samim tim siromašan i glup.

уторак, 23. јун 2009.

Post - miladinizam

Prosvetna inspekcija zatražila pokretanje disciplinskih postupaka protiv nastavnice hemije i učenika u srednjoj školi u Sremskoj Mitrovici.
Inspekcijska komisija Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje je, na osnovu inspekcijskog nalaza, konstatovala da je nastavnica hemije u srednjoj stručnoj školi "Nikola Tesla" u Sremskoj Mitrovici Marija Mošić prva udarila učenika, a da joj je on uzvratio udarcima i nedoličnim ponašanjem.
"Zapisnikom prosvetne inspekcije, direktoru škole je naloženo da pokrene disciplinske postupke i protiv nastavnice i protiv učenika i da, u skladu sa utvrđenim činjenicama, preduzme mere iz svoje nadležnosti", navedeno je saopštenju Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje.
Prva reakcija kada sam u nedelju odgledao ovaj snimak bila je nešto nalik na sablazan. Užasnut snimcima očiglednog nasilja i već poznate slike mačo idijota koji su tokom devedesetih bili reper za ponašanje većine mladih. Današnje društvo po svemu sudeći ulazi u jednu apokaliptičnu fazu. U Kjubrikovoj Paklenoj pomorandži mali Alex i njegova ekipa zabavlja se uz pomoć "ultra nasilja". Današnja omladina u Srbiji ide tim stopama. Ovo su samo počeci. Iskreno sam razočaran koliko su današnji klinci tupi. Tolika praznina jeste plod decenisjkog propadanja, ali ne u potpunosti. Ako vi od kuće nosite vaspitanje onda je stvar sa devijantnim pojavama društva daleko šira. Većina mama i tata nemaju vremena za svoju decu. I ono malo vremena koje im posvete svodi se na stupidne razgovore na još stupidnije teme. Ovo pretpostavljam, a kao reper su mi poslužili svi oni roditelji koji su svom sociološko - kulturnom obrascu nisu dalje odmakli od španskih serija, zvezdi grand-a i u najboljem slučaju pričama koje svoj osnov temelje na senzacionalističkoj štampi nalik na Scandal, Svet, Alo, Kurir...

U takvoj nezdravoj atmosferi stasava mladost Srbije. A MLADOST SRBIJE JE BAŠ ONAKVA KAKVU STE VIDELI NA ONOM SNIMKU. Nasilnička i stupidna. U prvim redovima da žandarmu nabije baklju u usta, da nogom udara fotoreportera, da "ubije pedera", kliče Mladiću i mašta o lakoj lovi i ribama bez mozga koje će biti idealne da nastave ovu svetkovinu na kojoj počivaju. Iako većina njih nije videla granicu Srbije, a kamoli iza granice, strance ne podnose, ali i EU. Ta bestidna tvorevina im ne treba. Od muzike slušaju samo najpliće melodije i ne čitaju knjige.

Bilo je pitanje dana kada će se krivica ovog mladog junoše iz Sremske Mitrovice relativizovati. To sam mogao da pretpostavim u razgovoru sa kolagama koji su mi odličan reper za stav javnosti. Danas čujemo da je disciplinski postupak pokrenut i protiv profesorke. Na snimku se jasno vidi šta prethodi takvom postupku. Magarac koji ne daje profesorki da se pomeri od katedre, preti i pokušava da otme dnevnik. On je gura i za svakog ko makar malo logično razmišlja ovi postupci znače samo nasilje i pretnju. Kada imate nekog ispred sebe ko je duplo veći i snažniji od nas i preti vam, onda je reakcija profesorke sasvim opravdana. Ne podržavam nasilje nad učenicima, to nikako, ali ovo je očigledna situacija u kojoj se vidi ko je UZROK! Dajte da jednom počnemo da raspravljamo o uzroku.
Pokrajinski Sekretarijat je naveo da se problem nasilja u školama ne može posmatrati izolovano od opšte situcije u društvu, dodajući da smo svedoci "sveopšte eskalacije nasilja na svim nivoima koje se prenosi na škole".
Potpuno se slažem. Ovo društvo je odavno u vodama devijacije i patologije. Miladin Kovačević je gost u Skupštini Srbije, a država je za njegovo batinanje preko grane odrešila kesu i platila. U Parlementu, domu koji bi trebao da bude reprezent učtivosti, retorike i političke kulture, imamo sliku izopačenosti. Razne protuve i hulje našle su za shodno da nas predstavljaju. Svađa i psovka nisu nikakva novina. Mi smo se navikli i to je ono najgore. Crna hronika nikad ispunjenija. Još gore, ispunjena morbidnim bizarnostima. Serijska ubistva, razbojništva i krađe. To je naša stvarnost.

I zato nam se rađaju novi Miladini. Zato učenici batinaju i pljuju profesore. Nema ko da ih zaustavi. Ova država je u rasulu.
teorija evolucije

Nevidljivi

Generalna skupština Ujedinjenih nacija 2001. godine ustanovila je 20. juni kao Svetski dan izbeglica. U Srbiji, trenutno zivi 97,000 izbeglica i 200,000 raseljenih lica sa Kosova.
Oni su nevidljivi. Ne postoje. Makar se tako država i društvo ophode prema njima. U gradovima, gde su pronašli mesto gde imitiraju život, doživljavaju poniženja različite vrste. Samo onaj ko je video gde i kako žive ovi ljudi može da spozna svu bol sa kojom se susreću. Kolektivni centri postoje. Samo u gradu Kraljevu se nalazi preko 22.000 izbeglih i raseljenih lica. Frapantan podatak, ali je još gore to što mnogi od njih nemaju elementarne uslove za život! Ako ste jednom u životu posetili neki od kolektivnih centara, onda vam je potpuno jasno o čemu se radi. Ako niste, sigurno ne znate o dimenzijama ljudske tragedije koja je zadesila ove ljude.

U napuštenoj zgradi prirodnog lečilišta u Mataruškoj Banji živi oko 200 ljudi. Trošna zgrada koja je odavno van upotrebe, jedini je dom za raseljene sa KiM. Tu žive, rađaju se, ali i umiru. Njihov dom je daleko. Od njega su ostala sećanja koja se jasno vide u tužnim očima. U hodnicima se čuju ljudi. Iz zajedničkog kupatila se
oseća nepodnošljiv smrad. Sve je odavno van upotrebe. Ipak, ovi ljudi nemaju izbora. Ili ulica ili ova jeziva zgrada. Čitave porodice žive u jednoj sobi. Zamislite da vam se bolnička soba od 10-ak kvadrata pretvara u životni prostor. Nije li to imitacija života?

U jednoj sobi koja nema više od 5 kvadrata, na vrhu zgdrade, u potkrovlju, smestila se starica sa suprugom. Jedan krevet i zidovi koji se raspadaju. To je sve što im je ostalo od nekadašnjeg života. To je imovina sa kojom raspolažu. I tako, dok ih obilazite jasno možete videti bol koja je tako očigledna. Zaboravljeni i prognani, bez sredstava za život i osuđeni da propadnu. Retki su oni koji ih se sete. Retko ih obilaze, jer nemaju šta da im kažu. Znaju oni to. Sve im je jasno. Napominju mi da ih jedino obilaze i pomažu aktivisti
Foruma NVO iz Kraljeva. Kako sam primetio na sajtu te organizacije ova kategorija stanovništva obuhvaćena je projektima koji imaju za cilj da im pomognu u prevazilaženju svakodnevnih životnih problema. Zaista za svaku pohvalu.

Zato, ako vas put navede u Kraljevo (kao što je mene), posetite kolektivne centre u Mataruškoj Banji (6 km od Kraljeva) ili selu Vitanovac (10 km od Kraljeva na putu ka Kragujevcu). Makar popričajte sa ovim ljudima, a svaka pomoć je više nego dragocena.

субота, 20. јун 2009.

Zločin bez kazne (II)

Ispred zgrade Specijalnog suda Batić je istakao da je istražni sudija Dragan Lazarević tokom protekle dve sedmice saslušao oko 30 svedoka, od 35 predloženih. On je dodao da je saslušanjem tih svedoka potvrđeno da su gardisti ubijeni, „kao što je potvrđeno i veštačenjem obavljenom u Americi“.

- Zahtevamo od v.d. republičkog javnog tužioca Slobodana Radovanovića i v.d. okružnog tužioca Zagorke Dolovac da prekinu agoniju, koja se pretvorila u opstrukciju, i preduzmu istražne radnje protiv nepoznatog izvršioca zbog dvostrukog ubistva - naglasio je Batić. On je dodao da iz iskaza svedoka, čija imena, kao i iskaze, ne može da saopšti, jer ima obavezu čuvanja tajne, može da se zaključiti i da kasarna „Karaš“ tehnički nije bila dobro obezbeđena. Batić je napomenuo i da su svedoci negirali da je u kasarni bio neko od haških optuženika.

Jakovljević i Milovanović su stradali oko devet sati ujutru 5. oktobra 2004. u redovnoj patroli u vojnom objektu „Karaš“.

Samo me zanima kakva će biti reakcija na poziv Vladana Batića i da li će se o ovom zločinu i dalje ćutati. Ovo jeste agonija. Prvenstveno mislim na porodice ubijenih mladića. Ovo je agonija i za sve nas koji ne želimo da se ćuti o zločinima i zločincima. Čemu pravo, norme, zakoni ako zločinci ostaju netaknuti? Ima li svrhe razgovarati na temu pravde u ovakvom slučaju kada roditelji ubijenih mole da ih država udostoji i kaže im kako su im deca ubijena.?Strašno je razmišljati na temu, a kako je roditeljima? Da li se iko pita kako im je...

Od 2004. traje agonija spinovana raznim poniženjima za roditelje ubijenih gardista.
Hteli su da im podmetnu, da im kažu kako su se vojnici međusobno poubijali.
Svi dokazi, veštačenja i ekspertize govore u prilog tvrdnji da su gardisti UBIJENI!
I posle svega država Srbija nema nikakav odgovor.
Kako zatvarati oči pred ovom sramotom?

петак, 19. јун 2009.

Dečiji vrtić "Zvezdana legija"

vaspitačice

Razmišljanje na temu: šta sa oduzetom imovinom kriminalaca Srbije? - dovelo je do toga da nam se pojedinci iz srpskog političkog establišmenta predstave u sasvim specifičnom svetlu, na granici paranormalnog i izvan ovozemaljskog. Fatalistički predznak nadloazeće apokalipse desio se pre nekoliko dana. Ko bi rekao da razmišljanje na ozbiljne teme može toliko da zanese čoveka. Kako je u našem slučaju Zakon uvek predmet rasprave, posebno one koja se vodi na prizemnijem nivou od neophodne (ispred prodavnica i u birtijama, ali i na večini javnih mesta gde postoji mogučnost okupljanja dva i više besednika), glasovi retora su doprli i do mene. Sasvim slučajno.

Ne, ja nimalo ne uživam da onanišem sa komšijama o politici. Nikada to ne činim, jer nivo mojeg shvatanja politike daleko je viši od njihovog (bez pretencioznosti). Oni ne znaju šta je ideja, pa u tom slučaju ne želim da se umaram. Ipak, to što ja ne želim ne znači da me neko neće povući za rukav i uvući u raspravu. Ipak je to važna državna stvar! Ukratko, komšije su mi predočile situaciju. Stvar nije za zajebanciju. Ovo je ozbiljna državna stvar...

Evo, radi se o Zakonu o oduzimanju imovine stečene kriminalom. Lično nemam ništa protiv. Hajde da se jednom zauvek napravi crta između poštenja i kriminala. Dajte jednom da vidimo da se neko ko je kriminalom stekao imovinu osudi na robiju, da mu se oduzme sva nelegalna imovina i u što kračem postupku završi sa tim. Nego, da li ćemo mi imati sudije koje će poštovati Zakon? Do sada nam se pravosuđe nije kitilo pomenutom osobinom. Ne bih da pominjem korupciju. Deplasirano je.

I u svoj toj muci i razmišljanju na temu da li će pomenuti Zakon zaživeti na pravi način, ničim izazvan, Slobodan Homen, vladin sekretar, pokazuje neverovatnu imaginaciju. Nisam ni sanjao da ljudski um može biti tako dubok, niti sam slutio šta se sve nalazi na marginama svesti. Homen se zadržao na polovini oduzete kuće Milorada Lukovića, poznatijem kao Legija. Šta učiniti sa polovinom kuće i na taj način ispoštovati Zakon, ali i celishodnost? E, to je pitanje.

A zašto ne bi u tom prostoru izgradili dečiji vrtić? - Reče Homen i ostade živ. Dugo sam stajao nepomičan. Osetio sam kako mi se glava raspada pod udarom konstruktivnih predloga. Ovo nije bilo ni za vreme Mirka Marjanovića. Ne, ne, ovo je nešto sasvim novo. Pitam se šta se to dešava sa ovim čovekom kada može takav predlog da iznese u javnost. Ne shvatam da li bi postojao neko ko bi decu poslao u takav vrtić. I Kako bi se zvao? Legija i Zveki? Zvezdana legija?
Ko bi vodio jaslice? Verovatno Aleksandra Ulemek & Lupus. Ipak je ona je prva komšinica. Ostalu ekipu sa estrade ne bih da deranžiram. Nek spavaju snom pravednika dok još mogu.

Stvarno je neverovatno šta se sve nalazi u dubini ljudskog uma. Posebno na marginama...
Ako bi se obistinila razmišljanja S. Homena takva deca bi posle mesec dana boravka na tom mestu počela da nose maskirne uniforme i beretke po difoltu. Pevali bi pesme o Legiji umesto o Deda mrazu. Izgledali bi baš ovako:
Nije normalno. Ne, ne.

четвртак, 18. јун 2009.

Glad


Gladni smo. Život nam se pretvorio u moljenje za milost. I nema dana bez štrajka, bez gladnih radnika koji su naizgled živi. Ubili su im nadu u bolje. Oduzeli živote. Porodice im gladuju. Ima li većeg poniženja za njih kao roditelje? I dok se svakodnevno suočavamo sa tragičnim bilansom ovoga društva, guramo se u masi koja traži svoja prava. Država nema odgovor. Nema dijaloga, nema prsta na čelu, niti svesti da nam je dogorelo. Crna hronika postaje svakodnevnica. Ljudi su se prilagodili morbidnom. Pojedinac pristaje na nekrofiliju savremene Srbije. Radnici i srednja klasa su nestali. Ostali su samo bogati i gladni. Isečen prst, pretnja skokom sa upravne zgrade, bomba u predsedništvu, radnici leže na železničkim šinama, brutalna ubistva...ima li kraja?

Sad kad smo umorni, mrtvi umorni
Sjetimo se dana kad smo jos zivjeli.
U nekom drugom svijetu
U nekom drugom svijetu
Na nekom drugom planetu.

понедељак, 15. јун 2009.

Rekvijem normalnom

Ne, ja imam mnogo pametnija posla nego da analizram postupke Mlađana Dinkića! Ne želim da se svako moje javljanje svodi na kritiku pomenutog. Izbegavam, ali me svakodnevne vesti teraju da ga pomenem. Još uvek ćutim na onu vest o nekakvoj regionalnoj stranci koju je dotičan kadar da napravi. Ujeo sam se za jezik i ignorisao (makar trenutno) tu izvanrednu najavu rekonstrukcije političke scene Srbije. Reših da se bacim na muziku.

Koncert Kikija Lesendrića u Rijeci privikao je više od dve hiljade gledalaca, a kao gitarista na bini se pojavio srpski ministar Mlađan Dinkić. Bila je to ujedno i koncertna promocija albuma „Mesec na vratima” Kikija Lesendrića, na kojem je kompozitor većine pesama ministar ekonomije i regionalnog razvoja. “Bilo je to zaista fantastično veče u Rijeci, prelepa letnja noć, iza bine more i parkirani brodovi, ispred nas oduševljena publika“, nadahnuto priča Dinkić.


Hit singl sa albuma "Mesec na vratima" svakako je "Te noći smo se potukli zbog nje". Lično ne mogu da shvatim ove teen egzibicije, iako se u javnosti prezentira drugačiji utisak i poenta ove pesme. Jer, nekako mi je nebulozno da neko u pedesetoj lamentira nad zlom sudbinom koja je htela da se u Makarskoj, pre 30 i više godina, drugari potuku zbog devojke. Jbt. pa zamislite da sad svako od nas počne da piše pesme, ali i da svira, o prvom petingu, o lepoti predsednika odeljenske zajednice, o prvim cigarama iza škole ili o ekskurzijama. Pa na šta bi to ličilo?
Na Lesendrića i Dinkića. Na tinejdžere zarobljene u koži ozbiljnih građana Srbije, eminentnog kompozitora i ministra u Vladi. Košmar. Ili još bolje - drama.

Razmišljali smo ko bi to mogao da otpeva, a Dinkić me je ubedio da ja to učinim, iako nisam imao nameru da ikada više u životu pevam. Snimali smo mic po mic, celo leto smo radili neke stare i neke nove pesme i na kraju smo eto finiširali stvar i objavili album - rekao je Lesendrić
Prvi put da se slažem sa Lesendrićem. Ali vlast je neminovna. Kriza identiteta Mlađana Dinkića je očigledna. Muzika je filter i jedan od načina da se napravi karijera, nakon političkog fijaska. Ko zna, možda će i ovaj dvojac uspeti da naprave nešto slićno kao i Emir i no smoking orchestra. Samo što bi ovo bilo mnogo gore i kontaminiranije. ЧЕРНОБИЛ.

Kakav je muzički ukus tvoraca ovog mutanta možete zaključiti po naslovima pesama:

Tracklist:

1. Oltar
2. Uvek te djavo nadje lakse nego ja
3. Te noci smo se potukli zbog nje
4. Bog vidi sve
5. Nemirne noci ft. Tony Cetinski
6. Kako si lepa ft. Bajaga
7. Daleko bilo
8. Nemam prava na to
9. Mesec na vratima
10. Strawberry wine ft. Van Gogh
11. Lies
12. Beautiful lady
13. Only the brave



U svakom slučaju ovo je muzika za poremećene. Dinkićevi tekstovi na muziku Lesandrića, a uz nesebičnu pomoć proverenih rokera Bajage i Đuleta deluju kao sarkastičan prikaz naše svakodnevnice.

Te noći smo se potukli zbog nje, jer sam joj rekao Kako si lepa.
Bile su to Nemirne noci - Beautiful lady.

Nemam prava na to pred Oltar-om jer Uvek te djavo nadje lakse nego ja.

Dok kuca Mesec na vratima ti proročanski progovaraš Daleko bilo...

четвртак, 11. јун 2009.

60 minuta

Emisija je završena snimkom na kome se bivši general VRS Ratko Mladić šeta sa snahom i suprugom, navodno „znatno stariji i uz pomoć štapa“. Autor tvrdi da je snimak iz 2008. godine. Međutim, na osnovu snimka ne može da se zaključi ni koliko je star Mladić, a ni u kakvom je zdravstvenom stanju.

U emisiji “60 minuta” FTV-a objavljeni su amaterski snimci na kojima se vidi haški begunac Ratko Mladić. Neki od snimaka su, kako pretpostavljaju na Federalnoj televiziji, nastali prošle ili ove zime. Predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić izjavio je da ni jedan od objavljenih snimaka nije mlađi od osam godina.
Ljajić je na konferenciji za novinare u Vladi Srbije rekao da su objavljeni snimci deo materijala koji je Srbija Tužilaštvu Haškog tribunala dostavila u martu ove godine, i najvio da će Srbija insistirtati na tome da se utvrdi kako su ti snimci dospeli u javnost.

"Plašim se da je namera objavljivanja snimaka da se spreči promena stava Hilandije po pitanju vizne liberalizacije i da se ponovo dovedemo na optuženičku klupu i branimo od oprtužbi da ne činimo sve što možemo da okončamo saradbnuu sa Haškim tribunalom", kazao je Ljajić.


Eksluziva nalik na Kurir ili Alo. Iskreno sam razočaran manipulaciojom Što ovo govorim? Zato što su oni snimci napravljeni u periodu devedesetih, nakon rata u Bosni i ne predstavljaju nikakav ekskluzivni materijal, nešto što do sada nismo znali. Znali smo da je bio pod zaštitom Miloševića i Vojske. Ako neko drugi nije, to je problem njegove neinformisanosti. Jedino što nismo videli snimke, koji su krajnje privatnog karaktera. Istina, posredno se može mnogo toga zaključiti, ali ništa više od činjenica koje su poznate. Lično me ne zanima vojaersko zadiranje u privatan život Mladića i njegove porodice, slavlja, guslanje i rodbina.. Kako je dotični okrivljen za zločine protiv čovečnosti i kako je kost u grlu srpske vlasti, ali i regiona koji željno iščekuje njegov transfer u Hag, želja za saznanjem detalja iz njegovog života je uvećana, što jeste normalno. Ali nije normalno da se neki voditelj onako populistički ponese, da navijački objašnjava gledaocima kako Srbija čuva zločinca, pa sve to poptkrepljuje debilnim snimcima koji se već nalaze u Hagu. Gledaocu je nametnuto mišljenje da se Mladić danas baškari po beogradskim ulicama, da džogira, kupuje burek u pekari i da živi sasvim opušteno. Do 2000. verovatno, posle sigurno ne. Da nam je ponudio neke snimke iz rata, neke snimke koji podsećaju na zločine, ubistva i progone, prvi bih mu skinuo kapu. Ovako, mogu samo da mu poručim da se *ebe zajedno sa Mladićem!

Šta smo videli od ekskluzive? Videli smo snimke iz devedesetih godina. To svedoči i VHS kvalitet snimka, moda koja je bila prepoznatljiva u tom periodu (posebno one odvratne šarene trenerke, kravate i krojena odela), ali i samo događaji. Snimak sa sahrane ćereke je iz devedesetih, jer se Mladićeva ćerka ubila pre petnaest godina. Gledali smo babe i rodbinu za koje me zabole, Perišića i Tolimira koji su u Hagu i ništa novo. Da, bila je i partija stonog tenisa i šetnja Mladićeve ćerke i žene po kasarni, što nikako ne može da nas navede da se radi o skorijem datumu. I na kraju krucijalan dokaz iz 2008. godine. Na nekoj planinčini, sa štapom u ruci, ali ne staračkim štapom prepoznatljivog oblika, već nekim štapom koji je deo grane, verovatno isečen u šumi. Mladić u nekom društvu, neko govori sa ćerkom, ali ostavimo to po strani. Bacaju grudve na njega, a on, "oronuo", ali ipak uspeva da munjevito reaguje kako bi izbegao grudve, što nikako ne ide u prilog "gerontološkoj teoriji". U trenutku kada kamera zumira, što bi moglo da bude od pomoći pri definisanju svega što se snimkom htelo dokazati, predstava se prekida, a voditelj, onako sablaznut, kaže da je to to. Uzmite bensadine. Večeras u snovima dolazi niko drugo do oronuli Mladić, sa sve štapa.
Ma čisto *ranje! Ništa gore nisam video u životu. Ovakvog novinara bih sa Mladićem u Hag. Da se bolje upoznaju i razmene kasete. Možda i neku salvetu. General je bio strastveni sakupljač salveta.

Da me neko pogrešno ne shvati, Mladića smatram zločincem koji nikako ne sme da prođe bez suđenja i zaslužene kazne. Poznato je svima, pa i ljudima koji su mnogo merodavniji od ovog ekskluzivca sa federalne televizije BiH, da je režim Slobodana Milođevića čuvao Mladića. ali i ostale haške begunce. Istu politiku je nastavio i Koštunica. Vlada Srbije se trudi da završi ovu hašku priču i sprovede neophodne reforme u Vojsci Srbije. Rezultat nije baš najbolji. Ili se ne može, a možda i ne sme, ali se ne stoji. Drštvo Srbije kao i Vojska, moraju se suoči sa zločincima i svim onim što ga personifijuje. Spone sa tim ratnim generalima i politikom uvek opstaju. Službe su ostale netaknute i to je naš najveći problem. Zločin na Topčideru i ubistvo gardista jeste eklatantan primer da tu nešto mnogo smrdi. Društvo nam se raspada od smrada koju proizvodi TAMNA STRANA SRBIJE čiji je Mladić reprezent. Oni su tu, iza nas i sa nama. Sve dok ih ne eliminišemo iz sfere uticaja osećaćemo posledice. On mora u Hag i tu nema spora. Neka tamo dokaže nevinost.

Odgledali smo snimke, ali je mnogo gorčija ona senzacionalistička furija iza koje se samo krije tendencioznost koja ne može biti od koristi pomirenju u regionu. Užasno loša režija koja će samo produbiti granicu među ljudima. Zar nam je to potrebno posle svega?

Miris baruta i plava kosa

U jučerašnjem izdanju Kažiprsta gost Danice Vučenić bio je Bruno Vekarić. Zanimljiva tema. Tužilaštvo za ratne zločine će započeti istražne radnje u cilju prikupljanja dokaza protiv svih novinara i urednika medija koji su tokom devedesetih svojim izveštavanjem doprineli da se stvara atmosfera mržnje i netolerancije. Obuhvatiće sve one koji su sa ponosom izveštavali sa ratišta, pričali nam izmišljotine u udarnim terminima, navodili i podstrekivali da mrzimo celi svet. Ako ćemo pošteno spisak je podugačak. Treba dobro pročešljati svu arhivsku građu. Svi oni redovi u novinama, svaki snimak sa RTS-a, sve je to jako bitno za ovaj proces.

Lično bih voleo da se na listi nađu neki od plejade režimskih „novinara“, a posebno oni iz Politike ekspres i Večernjih novosti. Šta li danas rade? Pita li se iko osim nas, koji smo po svemu sudeći osuđeni na nezaborav. Odjeci i reagovannja, specijalni dodaci Dnevnika RTS-a, Nino Brajović sa borcima svako veče, Miodrag Popov sa ogrlicom od dečijih očiju (naravno srpskom), Vučelić, Spomenka, Minović, Miki Vujović...Milijana Baletić. E, tu zastajemo. Iz prostog razloga zato što sam je juče gledao na TV-u, u nekakvom duelu sa Zoranom Ostojićem.

To je ona stara Milijana, sa istim autfitom kao za vreme rata - kako to primeti Ostojić. Loknasta kosa, vilica koja je u grču, bez maskirne uniforme, ali i dalje u formi. Za svoj komentatorski posao sa ratišta ona nema nikakvih zamerki. Ona stoji iza svake reči. Kada je tako, voleo bih da Vekarić i tužilaštvo krene, pa nek se istraži do kraja. Neka krene od gospođe Baletić. Sigurna je u svoju maskirnu nevinost, pa neka tužilaštvo krene od tzv "lakših" slučajeva.
Jednom se crta mora povući.
















Osvrt Milijane Baletić na njenu ratnu ulogu:
"Ne kajem se ni zbog jedne izgovorene riječi"

среда, 10. јун 2009.

Gađenje

Predsednik G17 Plus Mlađan Dinkić zapretio je juče izlaskom iz Vlade Srbije u slučaju da DS na beogradskim opštinama Voždovac i Zemun formira vlast sa SNS-om! Dinkić je rekao da će, ako se to desi, „demokrate" morati da traže nove partnere na svim nivoima vlasti. Mlađan Dinkić kaže da bi radije bio opozicija nego koalicioni partner naprednjaka Tomislava Nikolića. Lider G17 plus najavljuje da će ukoliko se DS odluči na saradnju sa Tomislavom Nikolićem, njegova stranka napustiti vlađuću koaliciju.

Sve ono što sam pisao u prethodnim postovima govori u prilog trenutnom redosledu dešavanja među strankama. Dinkić simulira nekakvu političku doslednost, čistotu, a takva kategorija ne postoji u srpskoj politici. Kako je oseto da je DS spremna na ovaj korak koji bi za njegovu stranku G17+ značilo ispadanje iz vlasti, Dinkić preventivno puca. Ko zna, možda nekoga i pogodi. A šta je u svemu tome istina? Sigurno nije to da se Dinkić preko noći bacio na postulate poštenja, već je to da se očajnički bori za vlast i privilegije. Setimo se da je dotični od 2000 u vlasti. Ako tome dodamo da iz godine u godinu ima sve manje podrške u biračkom telu, da je na granici cenzusa (ili ispod) ali se provlači tako što u izbore ide sa koalicijom, tada možemo pretpostaviti šta konkretno muči Dinkića. Nije on gadljiv na vlast, makar ona bila sa radikalima. Njega muči to što je provaljen i što mu se drma. Znao je dotični da ruši Đinđića, srušio je Živkovića, Koštunicu i sada pokušava da nekom lažnom čistotom namakne sebi koji poen . Kao gadljiv je na Nikolića. Jbt, poverovao sam.
Sutra, da njemu i njegovima ponude mesta koja im obezbeđuju finansijsku moć napravio bi neku kaskadu, nekakav lex specijalis ili podršku takvoj vladi. Osećati gađenje je normalna, fiziološka pojava, najčešća od manjih neprijatnosti za vreme trudnoće. Prolaznog je karaktera.


уторак, 09. јун 2009.

Postizborna zebnja

Rezultati na Voždovcu i u Zemunu nisu ono što smo očekivali i planirali i očito je da nije bilo dovoljne zainteresovanosti građana. S druge strane, u Kosjeriću smo imali bolje rezultate jer je izlaznost bilaveća. Sada, s kim ćemo formirati vlast zavisi od konačnih izbornih rezultata, ali se nadamo da ćemo imati većinu za formiranje vlasti u Zemunu i na Voždovcu sa strankama s kojima imamo većinu na nivou grada. Ako to ne budemo mogli, razgovaraćemo i s drugim strankama. Poznato je da DS može da sarađuje sa svim strankama osim sa SRS-om - kaže Predsednik Izvršnog odboraDS-a Marko Đurišić

Stvarno mi nije najjasnije gde se odvija život ovdašnjih političara. Na kojoj planeti, galaksiji? U Srbiji, zemlji u koju se uvek i na svakom koraku kunu, ne žive. Đurišić predstavlja vladajuću stranku i po prirodi stvari trebalo bi da je informisan o raspoloženju među građanima. Frapantno niska izlaznost, očigledan polarizet i uspon SNS, jesu razlozi zbog kojih bi se vladajuće stranke trebale zamisliti. DS gubi na Voždovcu posle 15 godina dominacije. Očigledno da je neizlaznost birača dokaz da više ne prolazi "Glasanje za manje zlo". Makar je to slučaj sa mnom. Nema više. Bio sam i previše patriotski nastrojen pa sam glasao po tom principu.

Juče sam napisao da je saradnja DS i SNS izvesna, a danas sam već siguran da će tako biti. Makar to bila i podrška manjinskim vladama u Zemunu, odnosno Voždovcu. U vodu su pale devedesete i sve ono što (još uvek) za mene personalizuju vodeći ljudi SNS. Lako je većini u vodećim strukturama DS da se pomire, izljube i ne trepnu dok potpisuju neki koalicioni dogovor sa Nikolićem i Vučićem, jer su tokom devedesetih spavali ili su pravili biznis, dok smo mi bili meso u prvim redovima. Ja sam naivno verovao da postoje dve strane. Mi i oni. I veliki ponor između nas. Taj ponor je nestao ubistvom Đinđića, a po svemu sudeći nas je progutao. Izgleda da smo nestali, a da to nismo ni primetili.

Reći će neko da je to neminovnost i da pomirenje/saradnja mora da se desi. Ja na taku bljuvotinu ne želim da pristanem! Razlozi su sasvim jednostavni. Takvi koji propagiraju miks svega i svačega zaslužni su što je došlo do povratka svih tih mračnjaka devedesetih i što danas koaliciju sa njima predstavljaju kao jedino moguće rešenje. Dali su im šansu da se povrate tako što su se izmotavali sa parlamentarizmom, što su se vukli sa sumnjivim licima, primali darove i smešili se u njihovom društvu. Zato što ih je pohlepa nadvladala pa su zaboravili na probleme običnih ljudi. Zato što ne znaju koliko im je dosta i što ne žele da stanu u otimačini. Takvi postupci su doveli do toga da pojedinac shvata da mora da traži izlaz i promene, pa "lakirani radikali" - SNS ispadnu kao odlična alternativa. Treba dodati i one koji su na svakom mestu pljuvali po Zoranu Đinđiću, misleći na Koštunicu i njegovu ekipu. Oni su sistematski rušili Zorana. Kabinet predsednika Koštunice je izgledao kao fabrika odakle se proizvodila negativna atmosfera i štancovale afere. Ljiljana Nedeljković, Aco Tomić, Rade Bulatović, Gradimir Nalić, Aleksandar Tijanić. Željko Cvijanović... kakav spisak. Crvene beretke i Legija su bili izvan zgrade. Oni su bili tu da deluju psihološki i "autoritativno". I posle svega toga KOHABITACIJA.

Nema više vere u bolje. Bio bih stvarno glup kada bi pomišljao da je sa ovakvima to moguće. Rekao sam i ponavljam, vera u bolje je izgubljena 12. marta 2003 godine.


Za zaboravne i one koji žele da se mire


понедељак, 08. јун 2009.

Postoje li ideološke razlike u srpskoj politici?



U beogradskim opštinama Voždovac i Zemun najviše glasova na vanrednim izborima uzeli su "naprednjaci" - Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, kao predstavnici odbeglih radikala, kvazi liberalni radikali - fašisti u fraku - Koštunica u drugom izdanju ili Šešelj na sedativima. U opštini Kosjerić, takođe u izbornoj trci, ZES je imao više glasova od pomenutih. Nastanak ZES-a u potpunosti je razbio sve iluzije, nadanja i razmišljanja na temu da DS ima dodirnih tačaka sa onom strankom koju je nekada vodio Zoran Đinđić. Od dana kada smo gledali sagu o pomirenju SPS i DS, od priče da te dve stranke dele isti bol više ništa nije isto. I ne sme da bude! Granica se mora napraviti. Makar granica dobrog ukusa koja će nas distancirati od splačina ovakve vrste.

Pitao sam se šta misli Tadić dok je izgovarao ove pomirljive parole, dok se ljubakao sa Dačićem i dok je tražio oprost od one politike DS-a, od koje se on kao od gubavca ograđuje. Ima li smilsa razmišljati na ideju političke ideologije srpkih stranaka? Mislim da nema, jer se dokazuje da svako može sa svakim i da je jedina stvar oko koje se okupljaju novac. Pohlepa za funkcijama i društvenim uticajem bacila je pod noge svako razmišljanje na temu ideoloških razlika.

Radikali i socijalisti su svojevremeno imali zajednički nastup pod nazivom Vlada narodnog jedinstva. Danas, ljuti neprijatelji DS i SPS, ljube se i prave zajedničku strategiju za srpsku budućnost. Možda bi sve mogao da shvatim, ali onaj BOL ne mogu i NEĆU! Na lokalnom nivou prizori su još sablasniji. Odbegli radikali pod imenom SNS imaju sasvim solidne kontakte sa DS. Čak se i pominje mogućnost saradnje DS i SNS na republičkom nivou, ukoliko bi G17 izvisio za mesto u vladi. Iskren da budem, G17 smatram štetočinskom i manipulatorskom i ne verujem im ništa. Kada se setim Dinkića i žalopojke pred izbore, šoljice za kafu i polovan automobil, spopadne me neverovatna muka i stvarno mi nije dobro. Ne postoji finansijska baza u kojoj ove krtice ne obitavaju i rovare. Zašto me neverovatno podsećaju na JUL. Baš me čudi.

Da se vratim na temu izbora.

Vučić je naglaso da "nije moguće da se desi da naprednjaci ne kapitalizuju pobede u Zemunu i na Voždovcu" i ne formiraju lokalnu vlast. U Zemunu, posle polovine prebrojanih listića, SNS je osvojio - 32,95, lista "Za evropski Zemun" 27,66 odsto glasova, a SRS 11,75. Odbornike će imati i koalicije oko DSS-a i SPS-a, kao i Lista za toleranciju Rasim Ljajić. Izborne komisije danas do 20 časova moraju proglasiti konačne rezultate.

Ipak, Rasim mi je najveće prijatno iznenađenje:-)))
Da li će se radikalna braća pomiriti i sa još nekim, a po svemu sudeči da je to DSS napraviti vlast u Zemunu, ostaje da sačekamo. Ipak, Za evropski Zemun, sa svojim glasovima, im se nameće kao partner. Garantujem da je ovo probni balon. Ako se desi da zajedno formiraju vlast SNS i ZES znajte da smo progutali mamac. To će biti lakmus papir republičkog parlamenta.
Živi bili pa vidjeli...


Zločin bez kazne



Prema veštačenju obavljenom u državi Mičigen, po zahtevu beogradskog Okružnog suda, gardiste je ubila treća osoba. Taj izveštaj poklapa se sa nalazima nezavisne komisije koja je utvrđivala okolnosti pod kojima su dvojica gardista nastradala.


Prema zvaničnoj istrazi, kojom je rukovodio sudija Vuk Tufegdžić utvrđeno je da je jedan vojnik ubio drugog, a potom izvršio samoubistvo. Tufegžić ni posle ekspertize ne odustaje od tih tvrdnji. Gardisti Jakovljević i Milovanović stradali su 5. oktobra 2004. dok su bili na straži u kasarni na Topčideru. Prema prvim podacima koje su tada saopštili Ministarstvo odbrane SCG i vojnoistražni organi, u pucnjavi je ispaljeno 20 metaka, a oba vojnika poginula su od rana zadobijenih od metaka ispaljenih iz puške koju je zadužio Milovanović. Posle su krenuli sa već isprobanim metodama manipulaciije, pa smo mogli da saznamo i o psiholočkim stranama poginulih i sve ono najgore i najogavnije koje je ljudski um, onaj patološki i izopačen, spreman da izmisli u ovakvim momentima.

"Zato su morali da poginu i da tu tajnu ponesu u grob. Sve ostalo što su nam pričali samo je bacanje prašine u oči. Teže mi je što su mi sina proglasili ubicom i samoubicom nego što sam ga izgubio." - Petar Milovanović, otac ubijenog vojnika Dražena


Srpska služba, bilo vojna ili civilna, kroji život u ovoj prćiji po svojoj meri. Nije nikakva novina da je služba kapa svih dešavanja. I ovog! Sklon sam da verujem da je tako. Odmah nakon ubistva gardista mogli smo da čujemo glasove koji govore, ili makar daju naznake, da se u toj kasarni krio niko drugi do Ratko Mladić. Postojala je i priča da je obezbeđenje Mladića pucalo na gardiste koji su videli ono što svakako nisu smeli. Tragovi - svedoci od te večeri su uklonjeni. Gardisti su mrtvi. TAMNA STRANA SRBIJE vuče ovo društvo na dno! To su svi oni kojima nije stalo da progledamo i da se umijemo od blata koje nam se godinama kupi po obrazima. To su svi oni koji ne dozvoljavaju da speremo krv koju su baš oni prolivali nevinima, a svima nama bacali u oči, da zajedno podnesemo teret zla i užasa. I uvek su tu. U svakoj instituciji verno prate da sve ide po planu. Da ne ugledamo dan. Već samo tamu u kojoj takvi mogu da egzistiraju.

Onog momenta kada je Srbija počele lepo da izgleda, da pozitivno razmišlja i da se oporavlja od desetogodišnjeg pakla u kojem se nalazila, TAMNA STRANA SRBIJE je reagovala. Ubijen je Đinđić i mrak se nadvio nad nama. Preko noći se sve promenilo, došli su mračnjaci na vlast. I danas je suton, bez obzira što mnogi misle da nam je u neku ruku svanulo...

субота, 30. мај 2009.

Tortura iz "naftalina"



Krivica Bajdena je očigledna. Da se nije pojavio ovaj zločinački poduhvat osoba koje se lažno predstavljaju kao svetovna lica ne bi bio otkriven. To se nedvosmisleno može zaključiti čitajući ovo saopštenje Black river crew. Logika da svo zlo potiće sa zapada i danas je često primenjena u javnost. Po tome je i narkomanija ušla na mala vrata preko kulture, evropeizacije, amerikanizacije i svega onog odvratnog što nije u skladu sa mišljenjem ekipe batinaša., ali i stada koje podržava ovakve krvave pirove. Ova genijalna opservacija svetske zavere i mikrokosmos prosečnog Srbina kreće se u sledećem pravcu:

1. Artemije ne daje dozvolu za dolazak Bajdena
2. Bajden aktivira svoje satelite u Srbiji i izbacuje snimak batinjanja, koji ga je toliko mučio svih ovih godina i žuljao po džepovima, u javnost
3. Artemije se brani; ulaže prigovor i etiketira snimak da je iz naftalina, čime je dao do znanja javnosti da to ničemu ne vredi - da mu je istekao rok.
4. Bajden je očigledan krivac za narkomaniju u Srbiji, a batina je iz raja izašla

Javnost je po ovom pitanju polarizovana i to nije nikakva novost. Ništa novo nije ni to da smo mi koji mislimo da je sve ovo sa batinama mučno i nedolično u žestokoj manjini. Specijalne emisije, napisi u novinama, razgovori na ovu temu i smena Peranovića, samo su dokaz da se u ovom društvu dešava nešto morbidno što bi trebalo kažnjavati. SPC se ogradila i smenila Peranovića, što je iznenađenje. Ipak, gorak ukus u ustima nam je ostao. Ništa još uvek nije očišćeno. Treba da se čisti...

U emisiji "Da možda ne" Olivere Kovačević videli smo roditelje osoba koje su trenutno smeštene u Crnoj reci. Naravno, ovde su bili samo oni koji se zalažu da tortura opstane. Ljudi koji javno govore kako njihova deca treba da dobijaju batine. i da su ih oni, ali i porodica, naterali da potpišu ugovor sa batinašima iz Crne Reke, definitivno da imaju problem. Ako ništa drugo imaju problem u komunikaciji sa decom. Vaspitanje im očigledno ne ide od ruke. Zato je valjda lopata tu. Da ispravi greške prošlosti. Kako se u većini slučajeva radi o punoletnim licima, dolazimo do zaključka da se radi o klasičnom obliku PRINUDE. Niko nema pravo, pa makar to bio i roditelj, da natera punoletno lice da potpiše bilo kakav ugovor. Posebno ne ugovor u kojem je jedna od stavki pristanak na zlostavljanje. Sve u korist izlečenja, kako se to u javnosti objašnjava.
Ako uzmemo u obzir da je narkomanija oblik zavisnosti od hemijskih sredstava koja uključuje kompulzivnu upotrebu koje dovodi do fizičke i psihičke zavisnosti, pitam se kako lopata, pesnice i čizma u glavu dovode do ozdravljenja? Imamo lice sa velikim problemom koje pokušava da se izleči, naivno veruje da je sve što piše na sajtu http://www.sretenje.org/ istina. Odlučuje da se podvrgne terapiji. Po rečima štićenika terapija izgleda ovako:

Mlaćenje

"Onaj video-klip je ništa. To je kazna za neki manji prekršaj. Batine traju minimum 15 minuta, ali najgore su one koje traju satima."

"Za mesec dana u Crnoj Reci, video sam preko 20 batina. U drugim odeljenjima batina je manje. Za nekoliko meseci u odeljenju Dvorska kod Loznice video sam batine samo dva puta. Kad iz Crne Reke pređeš u Dvorsku, to ti je kao kad iz pakla pređeš u čistilište."

"Sve što napraviš, moraš da platiš. Kada neko prekrši neko od pravila, oglašava se zvono. Sledi okupljanje u letnjikovcu, u trpezariji ili u tzv. krugu pored letnjikovca. Onda obično bude objašnjenje koga će da biju i zašto. Glavni za batinanje su upravnik Keba, koji je na snimku, i još dvojica-trojica s njim. Kada kreneš da se sklanjaš, da izmičeš, udari te drugi sa strane, pa te u principu bije više njih istovremeno."

"U krug se dolazi kada neko treba da dobije batine, ali i kada nas obaveštavaju o nečemu. Tako da, kada nas pozovu u krug, ti ne znaš šta će se desiti: da li će neko uopšte dobiti batine, da li ćeš ih dobiti ti. A to ti ubija živce."

"Već su me mlatili 10 minuta, a onda su me pitali da li sam tukao roditelje. Rekao sam da nisam, pa su me ubijali još 25 minuta zato što lažem. Da sam rekao da jesam, opet bi me tukli zato što jesam."

"Ti koji te biju, posle se prema tebi ponašaju najnormalnije. On te je danas prebio, a sutra će s tobom da priča kao da ništa nije bilo. Jer te batine su deo terapije."

"Kako reaguju ljudi u krugu? Nikako. Ćute i to je to. Mada, mislim da ljudi vole da gledaju kada nekoga biju."

"Zašto koriste ašov? Pa, ako nekoga udariš u glavu, to se vidi, a oni neće da se vidi. A i u glavu ne možeš da biješ koliko hoćeš. Sa ašovom je drugačije."

"Nisu samo batine. Ljude su vezivali na –20 stepeni za drvo i ostavljali ih tako satima."

"Ja sam zbog pisma koje sam pokušao da doturim svojima dobio 25 ašova."

"Branislav najbolje bije, ali nije loš ni njegov sin Pera. On je martinkama lomio ljudima rebra."

"Meni su izbili umnjak i slomili prst. Ipak, prestao sam da se drogiram."

"Jednog dečka doveli su majka i komšija, kao da se odluči hoće li ili neće da ostaje. On je posle razgovora rekao da neće, ali su ga onda odveli da vidi jednog koji je prethodnog dana dobio strašne batine i bio skroz plav. Dok je šokiran gledao, ovaj novi dobio je šamarčinu i rečeno mu je: ‘Ostaješ ovde.’ I on je potpisao ugovor."

"Najgore batine dobijaš ako pokušaš da pobegneš. Ali, dobijaš ih i za razne druge gluposti: ako se pred pogrešnom osobom požališ na nešto u Centru, ako nekome opsuješ majku, ako zapališ cigaretu tamo gde ne treba, ako dežurnima odgovoriš na neko pitanje, a oni procene da si bio drzak."

Bivši štićenici Duhovno-rehabilitacionog centra u Crnoj Reci u ispovesti nedeljniku VREME

Da li je batinjanje način da dođe do izlečenja narkomana?
Sasvim je jasno da nije i ne može biti. Od ovakvog centra se očekuje da deluje na ljudsku dušu. Ukoliko zaista žele da pomognu ovim ljudima, a pomoć i izlečenje im je preko potrebno, greške se mogu kažnjavati na mnogo humaniji način nego što je batinjanje. Od svetovnih lica se očekuje da svojom pričom ubede čoveka da greši, da mu pokažu drugačiji put,vrednosti , koji za njega može biti suštinski, ukoliko ga ubede u smisao istog. A šta ovde imamo? Imamo crkvena lica koja razgovor menjaju batinama i time nipodaštavaju ono oko čega su se, valjda, sakupili. Imamo užasavajuće ispovesti, torturu i finansijsku dobit.

U Crnoj Reci i tri druga odeljenja koja rade u sastavu tog Centra, nalazi se približno 227 štićenika – na sajtu se navodi da su toliki kapaciteti četiri objekta, a prema informacijama do kojih je "Vreme" došlo, prazni kreveti prava su retkost. Kada to pomnožimo s prosečnom cenom mesečnog boravka, jasno je da otac Branislav mesečno inkasira 79.450 evra. Ako je od ukupnog broja štićenika, u svakom trenutku dvadesetak onih koji ne plaćaju, prihod se smanjuje i iznosi nešto više od 72.000. Od tog iznosa odbijamo šest hiljada dinara po osobi – preračunato u evre, približno 14.000. Sve u svemu, ispostavlja se da Crna Reka mesečno donosi 58.000 evra mesečno, odnosno 696.000 evra na godišnjem nivou. I to, naravno, ako ne računamo depozit i, eventualno, prihod od ustupanja "radne snage" komšiluku.


Lepa para. Baš se ovih dana razmišljam kako da preživim sa bednom platom u bednom društvu, a vidim da kreativnost u Crnoj reci ne manjka. Jbg. Peranović vozi džip ili Yamahu od nekoliko hiljada evra. Ja sam pre nekoliko godina kupio bicikl. To je valjda poštena igra ovog društva. A finansijska policija pravi racije po pijacama i buvljacima. Zaplenjuje i hapsi one koji su u egzistencijalnom problemu. Dok Peranović i dobermani sve to gledaju iz džipa krivac je UVEK neko drugi. Neko izvan ograde rehabilitacionog centra Crna Reka, neko ko nam ne želi dobro. Dobri su samo oni koji ćute i pokorno skidaju gaće da dobiju porciju batina koju su tako skupo platili.
A narkomanija će proći sama od sebe. Pod ovakvom tortutom očigledno da hoće.
A šta će ostati od onih ljudi posle ovakve dehumanizacije i batinjanja?

Posledice.