уторак, 26. јануар 2010.

Analna destrukcija - moždana penetracija


Lepa nam je Srbija. Toliko lepa da je neki nazivaju i Srbijica. Ako ćemo pošteno i jeste. Al' samo ukoliko je posmatramo sa nekog geo-prorodnjačkog aspekta. Drugi aspekti su diskutabilni. Evo, uzmimo na primer političko-socijalni ambijent. Taj ambijent nam je svima poznat. Poznatiji nego li svi ostali (moj slučaj). Ne može čovek da se ne osvrne na sve ono što ga svakodnevno okružuje. Bilo bi lepo, ne kažem, da je ovo društvo napredno, da se raspravlja o pravima životinja, o biomasi i solarnoj energiji, hibridnim automobilima koji ne zagađuju okolinu, o parlamentarnoj kulturi o poslanicima koji na svakom koraku (mrzim ovu floskulu ali sad nemam bolje rešenje) iskazuju sopstvenu kulturu, o kulturnim bijenalima, filmskim festivalima, muzičkim dešavanjima i o mnogo čemu, onako iskreno i bez daleke budućnosti za sve nabrojano. Ipak, kod nas, u Srbijici, mnogo je drugačije. Od normalnog, razume se.

Ne znam da li je neko razmišljao na temu našeg društvenog uređenja? Ili, još bolje, da li je svest građana Srbije dosegla potreban civilizacijski nivo za sve (napred navedene) teme? Negativan odgovor je više nego izvestan, a razlozi su svakako brojni. Ne želim da me neko shvati da je moje mišljenje toliko nakaradno i da sve posmatram nihilistički, sa prezirom i morbidnim - disonantnim tonovima. Ja bih voleo da mogu drugačije. Voleo bih da naučim da ćutim, da se smejem kad ne treba, da mašem repom u svakoj prilici, da se grlim sa onima koji mi prosto idu na qrac i da radim sve ono što se po defaultu smatra potrebnim. Ali, hteti i biti nije isto.
Koji je naš civilizacijski nivo najbolje se može saglesti kroz političke kampanje, političare i odluke koji pomenuti donose u naše ime. Kroz svakodnevnicu.

Dvadeset godina je prošlo od uvođenja višestranačja u Srbiji. I tada, kao i danas, bez obzira što je 21. vek i što je IT sektor napredovao do nezamislivih razmera, srpski političari obećavaju isto. Obećanja da će u 21. veku smoći snage (ali samo za vreme predizborne kampanje) i napraviti nekim mučenicima kanalizaciju je više nego mučna. Asfaltiraće nam ulice, dovešće nam vodu i struju, obezbediti kontejnere za đubre! To su poruke naših političara - jadna im majka koja ih rodila. Dvadeset godina slušamo priču o nekakvom progresu koji nas očekuje čim parafiramo stranačku pristupnicu ili overimo glasački listić. Uvek mišolovka i uvek budućnost, koja nas godinama izbegava. Dakle, sve dok postoje oni koji imaju želudac da čuju ovakve nakaradne reči biće i političara koji će ih plasirati.

Ona, malo prevejanija skupina političara. udara na davno izumrlu vrstu srednjeg staleža u Srbiji. Priča o EU je primer uspešne manipulacije. Iako sam hiljadu puta veći evropejac od svih njih koji se iza ove ideje zaklanjaju, moram priznati, da se iskreno, iz dubine creva, želim posrati na sve to što se u poslednjoj godini kazalo na ovu temu. Lepo je putovati po EU bez viza, ali je to nemoguće ukoliko je država od vas napravila socijalu. A, tek kandidatura. Pa zašto me jebete u mozak? Pa znate li gde smo po ovom pitanju? Reći ću vam. Na početku jednog dugačkog puta. Baš tamo gde je Đinđić započeo svoju političku i istorijsku misiju i gde je nasilno prekinut u tom poslu. Tamo gde je potrebno izvaditi sve na sto. Da se vidi ko je ko, ko šta može i sa čim raspolažemo. Na mestu gde nema više foliranja, gde nema nazad i gde se treba konačno menjati. A, kako će naša vlastela da napravi ovaj salto - od kanalizacije do evropskih standarda i njihove primene, pitaj Boga, ja stvarno nemam nikakav odgovor. Moraće da nam povećaju nominalnu vrednost akcija da se celo građanstvo baci na edukaciju. Jer, mnogo toga smo propustili.

Kad smo već kod akcija moram da spomenem ovu bizarnu vest koju sam juče pročitao. U svojoj imovinskoj karti, Nebojša Bradić u ulozi ministra za kulturu i istaknuti član G17, pomenu i 4 akcije NIS-a. Pa, jebote, ima li kraja? Da mu damo i mi naše, da uveća svoj imovinski saldo. Od Dinkića nema vajde. I dalje ima onih 999 funti koje nisu narasle još od vanrednih parlamentarnih izbora 2008. godine , onu crkavicu u banci, polomljene šoljice za kafu i ženin Pežo 206 - kukala mu majka. Da, zaboravih i autorska prava od SOKOJ-a. Muzičar, on i Kiki pilot, žalosno da žalosnije ne može biti.A svaki dan štrajkovi, polivanje benzinom, seča prstiju, šatori i kiseo kupus, dželati i žrtve, privatizacija bez zakona, sudstvo u ostavci, dinar pred stotkom, plate na minimumu, bahatost službenika skupštine, vampiri iz SANU sa Koštunicom i Kusturicom protiv NATO i Kosovo, kao tema iznad svega, jača i od razmaženog javnog sektora. Biće bolje, samo što nije, pitanje je dana kada će se srpski privredni tigar probuditi, ovo je posao veka, ovo je naša šansa, ovo je viza za budućnost ovo je Srbija! Zemlja gde se ljudi pozdravljaju pesnicama, gde se šakom o sto udara, gde su homoseksualci i lezbejke najveći problem, gde Dinkić vlada već 9 godina bez imalo srama i bez podrške. Prešo cenzus u Odžacima i sada je nedodirljiv. Pošteni ljudi bi odavno izašli iz politike. Al' poštenja ni za lek.

уторак, 05. јануар 2010.

Dvougao

Dvougao: Kako živite?

Dobrica: Odlično, kao i uvek. Bez briga koje opsedaju obične smrtnike.

Kim: Odavno ne živim. Samo vladam.

Dvougao: Vaš najveći politički uspeh?

Dobrica: Ako ste mislili da ću vam reći da je to predsednička funkcija, grdno ste se prevarili. Moj najveći politički uspeh ujedno je i neuspeh ove države. Moj uspeh je u tome što ljudi i dalje misle da sam sam po sebi uspeh. Mislim da smo se razumeli. Moj stil pripovedanja je oduvek bio drugačiji. Možda je i to moj uspeh.

Kim: Rođen sam kao uspešan. Iznad mene Tata, ispod mene Svi!

Dvougao: Ima li disidenata danas?

Dobrica: Nema. Danas je sve nekako veštački, bez boje, sa surogatima i konzervansima kako bi se održalo u životu. Nekada je disidentsvo bila unosna društvena disciplina. Danas to nije tako. Vidite, ja sam stara loza disidenata. Država me stacionirala na Dedinju. Valjda iz razloga da budem što rezigniraniji na sistem. Da ga mrzim i delujem subverzivno. Eto.

Kim: U mom okruženju tog nema. U Koreji se i vrapci dresiraju kako bi svi složno u glas pevali Velikom vođi, meni, njihovom neprikosnovenom lideru. Čuo sam da ta pojava postoji u svetu. Na svu sreću, naš narod je jednoglasan po svim pitanjima. Tako su naučili i ne žele da menjaju.

Dvougao: Koji je po vama najefikasniji sistem državnog uređenja?

Dobrica: Teško je to pitanje. Mislim da sve zavisi od pojedinca, od toga kako je snalažljiv u datim političkim uslovima. Vidite, ja sam uspešan na svim poljima. Jednako dobro se snalazim u autokratiji, oligarhiji, kakiokratiji, ali i u krhkoj demokratiji. I kraljevina mi nije mrska. Opet navodim, sve je to stvar ličnih afiniteta.

Kim: Despotija mi je previše anahrona. Isto mislim i za robovlasnički sistem državnog uređenja. Nema tu stila, nema emocije sa sužnjima. Ovako, u komunističkom sistemu sa elementima despotije sve je nekako usklađenije, harmoničnije i prijatnije.

Dvougao: Da pobegnemo od teških tema. Imate li nadimak?

Dobrica: Gedža, pesnik revolucije na predsedničkom brodu.

Kim: Neronova senka

Dvougao: Vaš omiljeni pevač - grupa i pesma?

Dobrica: Emir & no smoking orchestra je neprikosnoven i Galija, razume se. Kada je reč o pesmama tu imam više favorita. Pomenuo bih "Mi znamo (S)udbu" od Galije i "Moj galebe" od Olivera Mandića.

Kim: Vojni orkestar NRK i čuveni "Marš Sinu Sunca" tj. meni. Meni i nikom drugom.

Dvougao: Film koji ćete uvek pamtiti?

Dobrica: Definitivno Bitka na Neretvi. Bulajić je tim filmom prikazao velikog Tita baš onakvim kakav jeste. Pravi Vođa. Privlačan kao Orson Vels.

Kim: Welcome to north Korea. U časovima odmora volim horor filmove. Hardcore porno me ne interesuje. To više nije svetska avantgarda.

Dvougao: Šta mislite o sagovorniku?

Dobrica: Cenim njegovu doslednost u borbi protiv svetske imperijalističke bande. Poznavao sam mu oca i verujem da će i sam Kim nastaviti taj sveti put slobodoumlja.

Kim: "Vreme vlasti" mi je omiljena knjiga.

Dvougao: Šta bi ste mu poručili?

Dobrica: Da pročita "Vreme zmija"

Kim: Nudim mu mesto savetnika

четвртак, 24. децембар 2009.

Babilonske baklje još tinjaju

Taman sam se namestio da iz ležećeg (polu invalidnog položaja) pritiskam tastere na laptop-u i krstarim po dubini interneta, kad ono, zvono na vratima. Bio sam momentalno izbacen iz it transa. Šta ću, krenem prema ulaznim vratima i otvaram ih. "Šta je s tobom matori?", reče moj stari drug Dare; "Gde si dripčino?", odgovorih mu u svom prepoznatljivom elementu. I tako, uz neko elementarnu konverzaciju, plan skovasmo za tili čas. Navukoh gunj, pozdravih se sa familijom, i odlepršah. Sedosmo u matorog Golfa, zaurla auspuh kao na trkama, prva, druga i zdravoooo.

Liči na situaciju iz pesme "Duhovi". Ta pesma od Haustora meni mnogo znači. Uostalom, celokupan opus ovog zagrebačkog benda za mene je izuzetno značajan. Tu je emotivnost, tu su gradske priče, izražena alegorija, epiteti, teatralnost i šminka; specifičnost i originalnost koju nikada niko nije ponovio. Možda sam ja i nerealan čovek sa čudnim muzičkim ukusom. Možda, to je na drugima da presude, ali bih voleo da nekada naiđem na pojedinca koji će me argumentima razuveriti da ovo što govorim nije istina; da Haustor nije sam vrh Jugoslovenske muzike.

Sve manje je onih koji se tako ostrašćeno bave fenomenom muzike. Teško da kao takvi i postojimo. Mi, koji i dalje kroz svoju glavu provlačimo tektove mnogih pesama koje nam znače i bez kojih ne možemo. Siguran sam da smo u strahovitoj manjini. Na ivici istrebljenja od strane "modernog zvuka", za moj ukus, u najvećem broju slučajeva, potpuno nekreativnog, bez boje, mirisa i ukusa.

Ja sam muzički radikal. Uspevam da svoj muzički ukus dovedem do paradoksa. Za nekog ko je odrastao na ekstremnim vidovima heavy metala verovatno nije svojstveno da raspravlja o Haustoru. A, tek da ga obožava; to se retko beleži. Zato sam radikal. Zato što mogu da slušam Anthrax, Spermbirds, Iron Maiden, ali isto tako i Haustor, Lunu, La stradu, EKV, Lačni Franc, Parafe i ostalu novovalnu ekipu. Svi su mi bitni i jedni bez drugih ne idu. Razlozi su brojni i zaista ih je teško pobrojati na jednom mestu. Energija i emotivnost. Politički stavovi i stihovi koji me vode u neki treći svet. Na prvi pogled nevidljiv. Ali samo na prvi pogled.

Pored svih dumanja na temu "gde sada?", u vremenu kad pošten svet razmišlja o odmoru nakon završenog radnog dana, Dare i ja odlučujemo da je najbezbednije i najrealnije da se stacioniramo kod njega na gajbi. A ta njegova soba je svedok mnogih dešavanja. Zaštićeni svedok - saradnik koji, na svu sreću, ne ume da govori. Već 25 godina u njoj smrdimo i bulaznimo.
To veče smo tražili šta bi bilo najpogodnije za uši. I kod njega je muzički raspon jako širok. Veoma sličan mojem. Lako smo se našli. Šta je to što najviše godi nakon ispijene flaše vina u društvu prijatelja sa kojim ste mnogo toga zajedno progurali? Usput, sa kojim se muzički izuzetno dobro slažete. Naša dobitna kombinacija za to veče glasi "TREĆI SVIJET". Remek delo. Ukratko.Brojni su razlozi zašto je ovaj album neponovljiv i zašto me svaka pesma vodi u svet u kojem, priznajem, osećajući kroz sebe, vidim soptvenu prošlost i sadašnjost, događaje i ljude koji su ih činili ili ih čine. Teško mi je da iskažem, a možda sam i malo lenj da opišem sve segmente lične podsvesti i slike koje mi kao fleševi prolaze kroz glavu. Bockaju kao mali elektrošokovi, a zvuci timpana, tongi i doboša održavaju taj ritam sećanja. Da se razumemo. Album je izašao 1984. Bili smo deca, da bi ga u tom momentu shvatili. Udario nas je kao grom negde u osamnaestoj. tačno deset godina nakon izlaska. Baš tada kada nam je bio najpotrebniji.

Na biciklu vozim Nenu, ulice pune se rupama
Prezivjelih nema druze, ulice pune su zrtava
O o o, ko ce shvatiti to

ljevica, desnica, centralno
O o o, ko ce shvatiti to ljevica, desnica ...

Strahovit početak. Neobičan dan. U meni poznata Nena, bicikl i rupe po putevima. Naš prijatelj Nenad 1994. godine, na biciklu, sa devojkom Nenom, posle ponoći, dok je ispraća kući. Ovo je odlično. Vidim sebe kako klimamo glavaama. Naši gestovi i pevanje jasno ukazuju kako se osećamo. Osmesi, kuckanje čašama i pevanje. Jbt. to stanje, momenat u kojem se nas dvojica nalazimo, retko ko može da shvati. To nije trans. To je stanje duha u kojem vas pesma nosi, a tekstovi podsećaju na detalje iz vašeg života, ponekad teške i za samo sećanje. Oni koji to ne znaju ili ne shvataju imaju hendikep. Ne umeju da oslobode sebe kroz ritam i tekst koji ga prati.

Uvodna bas deonica i već smo pogledom na Jeršaleim, a babilonske baklje tek tinjaju. "Osjecam je iza ledja, ispred mene veliki brod i besmrtna djeca, i sunce koje tone". Nestat cemo brzo kao suze na suncu. Osećam da smo izgoreli već sa prve dve pesme, a toliko toga nas čeka. Darkov favorit na albumu nije moj favorit, mada se respekt podrazumeva. Dok slušamo "Patuljke u vrtu" i "Skriven iza lažnih imena" momentalno smo u stripovima Huga prata, a miris papra u nozdrvama izmešan je sa ukusom vina. I digni visoko ruke! Samo to. To je jedina zdrava reakcija.
Nema loše pesme, nema promašaja, nema praznine na "Trećem svijetu". Ovo je priča o nekom svetu koji smo svi mi pomalo živeli. Naizgled nesvesni takvog stanja.
Strahovita doza kreativnosti ispoljena u osam pesama. Neponovljivo!
Jednom i ne verujem više ikada...



четвртак, 17. децембар 2009.

Establišment



Srpska politička scena. Naizgled, ovaj izraz, reklo bi se, deluje jako ozbiljno. Ipak, u slučaju da zavirite u suštinu ovog termina i da se makar na kratko pozabavite likovima i dešavanjima koji čine taj prostor, videćete svašta. Sigurno više nego što mislite i što bi takva definicija društvenog sloja trebalo da pruži. Ponajmanje politike. One izvorne, zasnovane na idejama, na političkoj borbi pomoću argumenata, retorike i uz poštovanje političkog sagovornika. U srpskom slučaju politika je sredstvo. Uz njenu pomoć je sve lakše. Uostalom, pogledajte oko sebe. Sve je uslovljeno političkim dešavanjima. Ako u to uvrstim i floskule tipa "politička klima", "politička neizvesnost/izvesnost", "politički neprijatelj", "nemoralna politika" i niz drugih, shvatam da je ova reč u Srbiji u širokoj potrošnji. Ako je već tako, bilo bi dobro prporatiti ta politička dešavanje međ' političkim činiocima. Čisto da se zauzme nekakav stav. Kad se oni bave nama, našim životim i budućnošću, uzvratiću istom merom. Onako, kritički i iz duše.

Ne znam što mi govore da sam crn-morbidan kada kažem da nama se društvo raspada pod teretom političkog establišmenta. U situaciji dok svako svakok napada pred kamerama, a nakon gašenja reflektora uz grljenje napuštaju studio i upućuju se u dobro poznate kafane, rogovi na mojoj glavi postaju sve veći. Pitanje je dana kada ću početi da blejim i da nastavak svog života provedem u nekom istinskom toru. Ovaj, u kome se nalazim, mi je dosadio. Jebi ga, nisam podoban da bi me jato demokratske stranke prihvatilo. Strah je u njihovom slučlaju sasvim opravdan. Evo i razloga

1. Zanimam se za politička dešavanja od početka višestranačja u Srbiji
2. Nisam menjao političko opredeljenje i jasno sam ga iskazivao
3. Dovoljno znam i svedok sam mnigih dešavanja u bliskoj prošlosti
4. I dalje mislim da je Zoran Đinđić najbolji političar ikada
5. Nervira me ološ koji je u stranci iz interesa, a takvih je 99%
ovo se posebno odnosi na novu struju koja je zajahala (advertajzing ekipa i njihovi ljudi koji se nisu pojavljivali tokom devedesetih)
6. Teško se uzdržavam od kritike lošeg
7. Ne mogu da ćutim

Eto, to je kartak sadržaj grehova. Zato sam na margini. Činjenica!
A, gledajte njih. Politički establišment. Ova izvanredna Coraxova karikatura ih je odlično definisala. To su oni. To su ljudi koji kontrolišu nas i naše živote. Baš oni nam daju štap i šargarepu, besplatne akcije koje u međuvremenu devalviraju, bolji život i Evropu u koju ne možemo jer, jednostavno, nemamo sa čim.

Klošare ne primaju.
Za sada.

четвртак, 05. новембар 2009.

Milan

Milan Mladenović 1958-1994.

Milan je rođen 21. septembra 1958. godine u Zagrebu. U šestoj godini se s porodicom seli u Sarajevo, a 1970. godine u Beograd. U Beogradu završava 11. Gimnaziju u kojoj krajem 1970-tih, zajedno sa školskim drugom Dragomirom Mihailovićem-Gagijem, osniva svoj prvi bend "Limunovo drvo". Godinu dana kasnije formira kultnu grupu "Šarlo Akrobata", zajedno s Dušanom Kojićem-Kojom i bubnjarem Ivicom Vdovićem. Pesme grupe koje su u to vreme napisali, "Rano izjutra", "Niko kao ja", "Ona se budi" i "Mali čovek" izdžrale su test vremena, bile su i ostale hitovi. "Šarlo akrobata" ne opstaje dugo, a koliki je uticaj imalo postojanje “Šarla” pokazuje podatak da se i iz njega se rađaju dve autorski možda najznačajnije srpske rok grupe - Mladenovićeva "Katarina II" i Kojićeva "Disciplina Kičme".


Tokom 1982. novom bendu se priključuju klavijaturistkinja Margita Stefanović - Magi, a 1983. basista Bojan Pečar i bubnjar "Šarla Akrobate" Ivica Vdovich. U postavi "Katarina II" grupa 1984. godine izdaje istoimeni album, nakon čega Vdović i Mihajlović odlaze iz benda. Grupa menja ime u "Ekatarina Velika" i 1985. godine izdaje takođe istoimeni album, koji dobija povoljne kritike i skreće pažnju na bend. Album iz 1986. godine, "S vetrom uz lice", lansira grupu na sam vrh jugoslovenske rok scene, gde s Mladenovićem na čelu ostaje sve do 1994. godine, izdajući seriju uspešnih albuma. Tokom rada sa "Ekatarinom Velikom", Mladenović sarađuje kao producent na albumima bendova "Gustaf i njegovi dobri duhovi" i "Fit". Zajedno sa ostalim članovima benda, Mladenović se 1985. godine pojavljuje u filmu Gorana Markovića "Tajvanska kanasta", a sledeće godine i u filmu Darka Bajića "Crna Marija" gde igra glavnu ulogu i za koji je napisao numeru "Bus Station".

Krajem osamdesetih piše muziku za jednu pozorišnu predstavu, a 1992. godine s članovima grupa "Partibrejkers" i "Električni orgazam" formira sastav "Rimtutituki", čija je muzička aktivnost koncentrisana na antiratnu propagandu, i sa kojim snima singl "Slušaj 'vamo!". Singl objavljuje Radio B92, a promovisan je koncertom na kamionu koji je kružio ulicama Beograda.

U leto 1994. godine Mladenović putuje u Brazil, gde sa dugogodišnjim prijateljem Mitrom Subotićem - Subom i nekoliko brazilskih muzičara snima album "Angel's Breath".

U avgustu 1994. godine, posle nastupa "Ekatarine Velike" na Festivalu u Budvi, Mladenović je prebačen u bolnicu gde je ustanovljeno da ima rak pankreasa.

Milan Mladenovic (36) je umro 5. novembra 1994. u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Njegovom smrću "Ekatarina Velika" je
prestala da postoji.

EKV je ukupno izdao sedam studijskih albuma - "Katarina II" (1984), "Ekatarina Velika" (1985), "S' vetrom uz lice" (1986), "Ljubav" (1987), "Samo par godina za nas" (1989), "Dum dum" (1991), "Neko nas posmatra" (1993), kao i tri živa albuma. U novembru 2006. godine pesma "Par godina za nas" je izglasana za najbolju jugoslovensku pesmu svih vremena u anketi slušalaca radija B92. Mladenović je u jednom intervjuu 1992. godine rekao da je "Par godina za nas" najbolja pesma koju je "Ekatarina Velika" napravila. Bojan Pečar umro je u Londonu od srčanog udara 13. oktobra 1998. u 37. godini, a Margita Stefanović je umrla 18. septembra 2002. godine u Beogradu u 43. godini.

Mnogi muzičari smatraju da je "Ekatarina Velika" jedan od najznačajnijih bendova na prostoru bivše Jugoslavije i na jugoslovenskoj rok sceni ikada.

Hvala im!


понедељак, 19. октобар 2009.

Đavo vreba


Srbija, oktobar 2009. godine. Pravednički san je omamio njene stanovnike. Spavaju ko' zaklani. Noć pred lokalne izbore i dva dana pred istorijski dolazak Medvedeva. Jebeno vreme, reklo bi se. . Negde oko pola 4 posle ponoći. Gluvo doba. I dok pravednici sanjaju koga će sutra zaokružiti na vanrednim izborima u Vrbasu, dok se sa ženama guraju po krevetu i greju guzice, đavo ne da mira. Ne voli lepotu. Opet zajebava poštene. Izdrkava se nad napaćenim građanima. Ne bi bio đavo da je bolji. Jebo ga otac bezobrazni.

Već u 4 h izjutra zvone telefoni po selu. Hitnost i specifičnost situacije na terenu opravdava ovaj mali, nekulturni nokturno.

Buda baba (NN zajebant): Alo, dobro veče. Oprostite što vas uznemiravam, ali veoma je bitno da vas podsetim da je sutra glasanje.

Sredoje (paor i simpatizer SNS-a): Alo ko je to tamo? (potpuno konfuzno)

Buda baba (ohrabren): Rekoh dobro veče, ili dobro jutro, kako vam je drago; mene interesuje jeste li zaoštrili olovku za sutra?

Sredoje (ljutito): Ma idi bre čoveče u PM, šta me koji qrac zoveš u ovo doba?

Milka - Sredojeva supruga: Jel to Žika u vezi one livade?

Sredoje (ljutito): Idi bre ženo u krevet i nemoj da me nerviraš! Šta se mešaš? Ovo su muška posla.

Buda baba (diplomatski): Sredoje, bez preterivanja, ali ovo ste sjajno objasnili supruzi. Svaka čast! I ja sam za čvrstu ruku unutar porodice. Treba da se zna ko je glavni. Sve čestitke (pljesak preko telefonske linije)

Sredoje (ljutito): Ma koga bre ti zajebavaš!? Reci šta ti treba i pusti me da spavam.

Buda baba (potuljeno): Srele, sutra je glasanje. Oni žuti hoće da vas prevare. Obećavaju i ništa ne ispune. Evo, i mene su par puta žednog preveli preko vode, a šta će tek vama da rade to ne smem ni da pomislim (umire od smeha, ali se vešto skriva)

Sredoje (odrično): Ma znaš šta, ukapirao sam ja da je to tako, nisi morao zbog toga da me zoveš. Bre, nisi se ni prestavio. Ne znam s kim pričam.

Buda baba (konspirativno): Ovde Stefan, predsednik mesnog odbora SNS. Vaš novi komšija.

Sredoje (zbunjen): Ahaaa

Buda baba (navalentno): Zato sutra pamet u glavu! Bez greške, pa da se veselimo posle svega.
Sredoje (pomalo uplašeno): Važi bre! Nema da brineš.

Buda baba: Ajd zdravo i snivaj mi mirne snove Sredoje.

Sredoje: Oću brale, hvala ti.

Do jutra je pola sela bilo budno. Pročuo se glas u medijima da je u toku noći bilo lažnog predstavljanja. Aleksandar Vučić je primetio da su to bili besprizorni pozivi od isto takvih ljudi i da se u tim časovima, u selima, zove samo po jednom pitanju.
Suviše morbidno za pominjati.

Rolovana ćureća šunka sa prelivom...














Tačna satnica dolaska ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva u Beograd i dalje se drži u strogoj tajnosti. Nadležni najavljuju najviše bezbednosne mere. Poznato je i da će pojedine ulice u glavnom gradu biti privremeno zatvarane, ne samo za vozače, već i za pešake, i to na Novom Beogradu i u centru grada.

Nekada je 19.15h bilo rezervisano za nas, decu SFRJ. Bezbrižnog li vremena. Kada danas pogledam na sve što me je tada umaralao i zabrinjavalo do đe mi da prsnem od smeha. Sve je to bilo tako slatko. Pa i crtani filmovi koji su se emitovali u terminu od 19.15h. Danas je sve drugačije. I crtani filmovi nisu kao nekada. Hipertenzija, zasićenost, posebni kanali... nema tu draži. Još je gore kada vam politički život postane jedan realan crtani film, gde smo svi mi učesnici, hteli mi to ili ne.

Medvedev dolazi u Srbiju, a establišment se rastrčao na sve strane kako bi pokazali majčici Rusiji najlepšu stranu sestrinske Srbije. Bilbordi, farbanje fasada, obnavljanje i šminkanje spomenika i po pravilu konspiracija; rezime su priprema za najdražeg gosta. Što se tiče građana Beograda, i dalje se ide na princip "Ko vas jebe". Na posao možete otići, a kako čete se vratiti to je pitanje. Ostatak Srbije se neće smarati. Osim propagande, koja će biti veoma aktivna. Kako mene zabole što dolazi Rus i kako njegovu zemlju ne smatram za prijateljsku u meri koju nam žele dokazati rusofiličari u Srbiji, posmatraću sve sa distance i sa gađenjem. A, šta drugo?

Hteo bih da primetim da konspiracija nije u potpunosti sprovedena i da je siže gastronomskog dela posete procureo u javnost.

Predjelo

- Rolovana ćureća šunka sa prelivom od patlidžana i ajvara na vitaminskoj salati
- Gratinirane palačinke od heljde sa mladim sirom i sosom od mirođije

Glavno jelo

- File smuđa sa barenim povrćem
- File minjon sa grilovanim povrćem i sosom od borovnice
- Zelena salata

Desert

- Tufahije

Vina

- belo: „šardone", vinarija Radovanović
- crveno: „aurelijus", vinarija Kovačević


Konkretno, nema šta. I veoma probirljivo. Sos od borovnice jbt. Kakva sprdačina.
A, tek kada se establišment rastrči pred kamerama. Pa opozicija, pa Koštunica i Nikolić, pa Ivana Žigon, pa Siniša Kovačević, Kusturica, NSPM, Obraz, Dveri, 1389, BIA, KOS, VBA, JSO, SAI, SRS i pun kurac skraćenih db ispostava, svi, svi, svi će biti srećni, a ja ću čekati samo da nam svane. Ne sutrašnji dan, već neki drugi dan u kojem ću se zaista osećati slobodno, a ne kao pacov pred vivisektivnim zahvatom od strane doktora Medvedeva.

петак, 09. октобар 2009.

U rupi Vojislava Koštunice


Nekako izneneda, posred čela, nenajavljeno i (razume se) munjevito, opiči me vest u kojoj saznajem da je veliki Nebojša još uvek aktivan. Iako je kao čovek, nikako kao političar, imao par gestova za koje mu skidam kapu, sama činjenica da još uvek grčevito brani svaki potez Vojislava Koštunice me iritira. Dovoljno intenzivno da sopstvenu muku ne mogu tako lako da savladam. Svoju bravuroznu pojavu Nebojša je eksponirao u ekspanziji vlasti DSS tokom 2004 i dalje, dok nam u neku ruku nije malo svanulo njihovim odlaskom u politički prikrajak. Onda kada je Vojislav vratio mandat narodu, a ovaj ga zajebao. Teško se zaboravljaju te godine. DSS, njegova vladavina i sav taj narodnjacki bekgraund, ta prljavština ruralnog, seljačkog i džiberskog, svo to iživljavanje nad građanskom Srbijom, posebno zaostavštinom Zorana Đinđića i njegovo ponovno ubijanje, zauvek su ovu skupinu stavili u korpus negativaca, mračnih tipova koji ništa dobro ne žele našem društvu.

U svom tom čemeru Nebojša nam je pisao poeziju vrednu pomena. Ultimativni hit "SEMENA", ohhh... strašno je i sećati se takvog debakla svesti. Evo i ključnih momenata:

Teku i setva i žetva, selice dolaze i odlaze u beskrajnim ponovcima, kipti, šiklja, žeže.
U meni uzvrjalo, oplodih sam sebe, usadih si seme života, i poče iz mene da niče.
Propupeh, prolistah, izdžikljah, razgranah se, pa se ne vidim, ne mogu da se pojmim,
ne sagledavam se, ne prepoznajem, od kose mi krošnja, od udova grane i stabla.

Tako se razmišljalo te plodne 2005. godine. Danas je Bakarec konkretniji, bez pesničke metafore, bez samooplodnje, nikada bliži postulatima mitinga za odbranu Kosova i prebrojavanju izdajnika.

Убиство француског навијача Бриса Татона (за које су оптужени овдашњи навијачи) је искоришћено да се створи хистерија и рашири мржња Друге Србије према онима које они сматрају својим највећим непријатељима. Убиство је искоришћено и за обрачун са свима који су били против парадирања група које окупљају малобројне припаднике сексуално оријентисане према истом полу. Постоји консензус Друге Србије и многих политичких странака, које су сада окупљене у једноумној и свемоћној власти, најмање осам година, да су њихови највећи непријатељи Војислав Коштуница и ДСС. И када су на власти и када нису. И да су ДСС и Коштуница дежурни кривци за све.
Lako je Bakiju da bude protiv paradiranja LGBT populacije. Možda bih i ja tako razmišljao da mogu sam sebe, ali ne mogu i ne želi to da radim. Da uozbiljim stvar. Ovaj glas samo dokazuje da je Srbija DSS-a ona najcrnja Srbija koja nas čeka. Nacionalizam, slepilo, uskogrudost, neprosvećenost mladih ljudi u ovom društvu dostiže frapantne razmere koje je sve teže suzbiti. Ako napravimo paralelu i vidimo da se slične stvari, misleći na huliganstvo na sportskim dešavanjima, događaju i u najbližem okruženju, a sa kojim mi imamo specifične veze, posebno one loše konotacije, sasvim je jasno da je stasala neka nova generacija koja će u svojoj osionosi učiniti sve što zamisli. Zločin postaje relativizovan, jer političari mlade junoše koriste kao svoju prethodnicu. Oni koji čine zamišljeno. Bris Taton će na kraju ispasti kriv. Reći će neko, možda ne eksplicitno, ali će svakako provući: "Šta je koji qrac tražio tu?"
NSPM odavno provlači tu tezu. Naša deca su zlatna. Sve sami Obilići sa čistim obrazom.
To je naša budućnost.

уторак, 29. септембар 2009.

Ubijena mladost u Beogradu











Francuski državljanin Bris Taton, koga su fudbalski huligani pretukli u centru Beograda, umro je jutros u 10 sati, u Kliničkom centru Srbije.

U stanju teškog moždanog oštećenja nastupilo je popuštanje vitalnih funkcija, usled čega je Taton preminuo, saopšteno je iz Kliničkog centra. Republički tužilac najavio da će napadači na francuskog državljanina odgovorati za krivično delo teškog ubistva.
Tatona (28) huligani su pretukli 17 septembra na Obilićevom vencu u centru Beograda, uoči fudbalske utakmice beogradskog "Partizana" i francuskog "Tuluza".
Nanete su mu teške povrede glave, a od udaraca šipkom po grudima imao je povrede aorte i krvarenje u grudnom košu.

Stid me je i besan sam. To su osećanja sa kojima sam suočen od jutros, kada sam saznao da je Bris mrtav. Sve vreme sam se nadao da će mu biti bolje, ali u poslednjim danim vesti iz Kliničkog centra su samo najavljivale tragediju ovog nedužno nastradalog momka. Bio je toliko hrabar pa je pio pivo sa prijateljima u kafiću, u Beogradu, u Srbiji.
Biti normalan, to se u oovoj državi ne prašta.

Sude, Ministarstvo pravde, Tužilaštvo, Predsedniče, Parlamentu, Državo Srbijo!
MI ČEKAMO PRAVI ODGOVOR!

Ovo je poslednja šansa da se distanciramo od ludila.

понедељак, 21. септембар 2009.

OBRAZovanje















Kapitulacija državnih organa, posebno onih koje pravo poznaje kao represivne dokazana je u nedelju. Neodržavanje "Parade ponosa" bio je dovoljan znak da je u Srbiji ultradesnica ozbiljno ojačala i da su srazmere te degeneracije približne potpunoj društvenoj izopačenosti. Da je situacija ozbiljna mogu vam potvrditi i svakodnevna osluškivanja javnosti. Vaše najbliže okruženje jeste najbolji barometar da ocenite kako društvo razmišlja.

Kako se polemika o održavanju "Parade ponosa" povela unazad nekoliko meseci, bilo je sasvim dovoljno vremena da donesete sopstveni sud o srazmerama raspadanja institucija države, psihopatskog ludila i histerije koje je zahvatilo gradjane Srbije. Posebno u poslednjoj nedelji kada je tzv. javna rasprava kulminirala.

Rečima: PEDER/I i LEZBEJKA/E maksimalno je manipulisano u javnom diskursu u poslednjoj nedelji. Ipak, najzanimljivije mi je tumačenje i argumentacija zbog čega ne sme da se održi "Parada ponosa" od strane okoline.

Ovo su razlozi zbog čega ne sme das se održi "Parada ponosa"
(Presek stanja u petak 18. septembra kada se još nije znalo da će sve biti otkazano. Eksperiment rađen na grupi od sedmoro prisutnih ne računajući mene koji sam bacio kosku i započeo temu. Prosek godina 30. Među njima je troje ljudi iz dijaspore)

1. Pederi su nosioci zaraza.
2. Pederi su prenosioci bakterija.
3. Šta koji *urac ima da mi pokazuje svoju nastranost?
4. Što mi normalni ne paradiramo?
5. Što deca da mi gledaju tu bolest?
6. Što ja da gledam kako se oni jebu u bulju? Nek to rade na drugom mestu.

Što se tiče "rešenja problema" "normalni" u obzir uzimaju samo batinjanje.

Eto, to je slika Srbije i njenog društva. Nažalost, mlađe populacije. Stariji su još rigidniji. Homofobija, nedostatak institucija države koja bi svojim autoritetom obezbedila nesmetano okupljanje ljudi, političari koji ne smeju javno da iznesu svoj stav o svemu i ultranasilje na ulicama naših gradova. Apokaliptičnost koja nam stoji oko vrata i pitanje je dana kada će nas udaviti. I posle svega, kada je objavljeno da policija - država ne može da garantuje bezbednost učesnicima skupa "Parada ponosa" i na taj način kapitulirala pred ultradesnicom, pojavljuje se ministarka pravde Snežana Malović koja kao vatrogasac kaže da je sve u redu i da je država na svojim nogama.

Jbt. ima li ona obraza da izjavi ovakvu glupost ili je i ona "obraz"?
Ili su svi oni pomalo "obraz"?
1389 razloga za razmišljanje na ovu temu.
BLJAK

Beli luk užasno smrdi

Sa prvim mrakom svi ulaze u kuće, ali ga čuju kako hoda, lupa i pušta vodu na česmama. Deca iz ove ulice u džepovima nose glavice belog luka kako ih vampir ne bi napadao.

Beli luk je nejefikasnija zaštita. Ova biljka, toliko eksploatisana u srpskoj kuhinji, odavno je poprimila razmere epidemije koju je odavno trebalo eliminisati. Ne postoji oporiji i gadniji smrad od smrada belog luka koji se akumulira u usnoj duplji. Srećom ne jedem ga. Možda je moja odbojnost iz tog razloga veća. Gadljiv sam na njega, ali i na osobe koje ga konzumiraju i izlaze u javnost. Taj smrad možete osetiti svuda. Posebno na mestima gde se okuplja više od tri građanina. Šalteri su veoma opasni. Mogućnost da se iza vas stvori neki kreten koji bazdi, pritom i pravi duboke kontrakcije pluća, mnogo je velika. Da se pitam, zabranio bih izlazak u javnost na tri dana svakom ko ovu smrdljivu biljku stavi u usta. Ok, jedi, ali nema te u javnosti. Izolacija! Pa smrdi sam sebi. To je uslov!

Avaj, natprirodne pojave nas ne zaobilaze.
Radojka Đorđević iz Gornje Stopanje kaže da skoro mesec dana nisu mogli da spavaju zbog jezive buke i lupanja. Zato deca nose beli luk u džepovima.

Beli luk protiv vampira, efikasan kao i kod elementarne kulture...

уторак, 07. јул 2009.

On i mi

Verovatno ste primetili da su nam gradovi u poslednjoj nedelji dobili prepoznatljiv logotip na većini zidova i ostalog slobodnog prostora za konverzaciju sa masama. Ukoliko niste, ili, ukoliko ne volite da pratite pojave ovakve vrste, morate obratiti pažnju. Vredi. Vladimir Putin, oličenje čelične zavese koja je spuštena nad Rusijom i paradigma uskogrudnog KGB mentalnog sklopa, serBski patriJota (makar rulja tako misli) i potencijalna legenda nekog novog epa i liričkog ciklusa u Srbiji. Zaista, količina gluposti koju je moguće primetiti u ovoj zemlji dostiže frapantne razmere.

Idejni tvorac ovog retardiranog čina ocrtavanja Putina po Srbiji je pokret 1389. Šta je to što nagoni pojedinca da razmišlja na ovakav način? Da li je sve ovo uticaj višegodišnje propagandne devastacije ili je ovo samo deo jednog genetskog koda većine? Deo bića onih koji strastveno prepričavaju svaku bljuvotinu ovdašnjih tabloida, koji veruju u veliku svetsku zaveru, ali nikada ne preispituju sopstvene i kolektivne greške. Šta je ovim postignuto i šta se mislilo potignuti, pitanje je na koji bi odgovor moglo dati neko društvo najeminentnijih psihijatara, andragoga, antropologa i patologa, jer je očigledno da putinizacija zahteva multidisciplinaran pristup.

Da li je moguće da je neko pomislio da će putinov portret uplašiti nekoga i da će promeniti novi svestski poredak, srušiti Vladu Srbije, vratiti nas na Kosovo? Kakvi su to retardi kada prizivaju kolonizaciju Srbije Rusijom? Kome treba KGB špijun na fasadama i šta se dobija sa tim stvarno ne razumem. Razumem samo to da će proći mnogo decenija da bi se oslobodili nasilne destrukcije u načinu razmišljanja pojedinca, mada sve više ne verujem da je to moguće. Ovaj primer je dokaz da se Srbija ne menja dok svet odlazi daleko od nas, a da je mentalitet uskogrudosti i nekritičnosti nešto na šta smo osuđeni. Mi koji to nismo trpimo silu većine. Nas normalnih je manje i to je naš hendikep.

уторак, 30. јун 2009.

Čestitam vam mir

joksimovic 2015.

Skupština Beograda je postavila nove članove upravnih odbora kulturnih
institucija, a među njima su, na predlog Socijalističke partije Srbije (SPS), estradne zvezde Željko Joksimović i Leontina Vukomanović, glumci Ljubiša Samardžić i Ivana Žigon, pisac Milovan Vitezović.
Sve ovo je realnost. Jedan logičan nastavak pobratimljenja i pogleda na neku srećniju budućnost. Izgleda da je ovo taj pogled u bolju budućnost koju nam je svojevremeno Rundek predstavio. Pa i sam taj spot obiluje jakim dozama ironije i cinizma, dok su političari (u obliku spravljenih lutaka) neizostavni dekor za pomenutu pesmu. Eto, devedesete se mogu lako obristi. Nekome to baš ide od ruke. Da li u ovom slučaju treba razmišljati logično i pretpostaviti da je ovo samo početak? Sasvim je moguće da će tako biti, jer u poslednje vreme, svi ti koji su se naizgled povukli iz javnosti imaju svojevrstan comeback i kao da nas psihološki pripremaju za tako nešto. Da tragedija bude veća, na TV Avala, pre pet dana, video sam biće koje je tokom devedesetih bilo poznato pod konspirativnim imenom Dr. Igi. No, tragika događaja bila je upotpunjena sa jo š jednom predstavnicom patritskog zvuka devedesetih - Beba & Beat street. I tako, podsetili smo se kako je naša tragedija "zvučala". Kako se zvuk puške i topova amortizovao stupidnim melodijama i izraženim patološkim tekstovima. Sve za mlade.

Naravno da svi oni nisu nikada imali veze sa režimom. Dr. Igi se užasava svih tih neprirodnih insiniuacija. On je prosto sablaznut. Kaže da se samo pojavljivao na prijemima Milošević Marije iz kurtoazije. Poštuje vlast i apeluje na sadašnju da ga što češće poziva, a on će se svakako odazvati. Sa svojim najboljim pajtosom Ivanom Gavrilovićem je na tu temu razgovarao i obojica su se složili da je to bila samo pesma. Da, da, pesma stupidne generacije i njihovih predstavnika koji su imali zadatak da ih što više otruju. Jul je kul, pravi izbor i pravo rešenje. Sekund pre, nego što je zamalo pustio suzu, sve nas je podsetio na najveći hit "Oči boje duge", ali i na značaj koji ta pesma ima u srpskoj kulturnoj baštini. I dan danas mu se javljaju zahvalni građani koji su baš uz tu pesmu smuvali ribu i doživeli svoju prvu ekstazu, ali i spoznali svu sreći življenja u Srbiji i tako potvrdili privrženost ideji mladih socijalista, koje je u to vreme (gle slučajnosti) vodio Branko Ružić.

Na kraju ništa. Svi oni su na funkcijama, jer su to zaslužili sopstvenim zalaganjem u devastiranju mozgova srpske omladine, što ih je zauvek udaljilo od nekog normalnog načina života i razmišljanja. Mi danas živimo u vremenu koje je proizvod posledica takvog nezdravog uticaja. Jako dobro se sećam da je tokom devedesetih postojala nekakva protivteža pomenutom načinu života i razmišljanja. Makar sam ja bio deo te underground priče koja je svojim subkulturnim sadržajima bila otpor nezdravom. Vi danas nemate tu branu opštoj dekadenciji, a većina građana ove države nema stav o životu, politici, društvu, pojavama. Hvale se time da ih ništa ne zanima. Možda Dr Igi ima odgovor na tu pojavu. Možda je Ivan prebrzo ušao u krivinu. Sa 200 km/h.

I tako, Željko, Leontina, Žigonova... svi zajedno i na zasluženim funkcijama. Boljih nemamo.
Što reče rahmetli Milošević: "Dragi građani, čestitam vam mir"

субота, 27. јун 2009.

Raspadanje

Verovatno svako od nas pretpostavlja, neki i znaju, koliko u Srbiji postoji različitih vidova izbegavanja i kršenja zakona. Drumska, prosvetna, komunalna, građevinska, energetska i ko zna koja još mafija stoji nam oko vrata kao omča čije su namere i rezultat bivstvovanja poznate. Ovih dana, saznajemo u medijima, dobili smo još jednu članicu. Mafijaški kartel je od juče bogatiji za Rečnu mafiju. Srbija svakim danom dokazuje da neće ostati ni jedan segment društva koji će ostati nezagađen, čist i neukaljan. Članovi rečne mafije su osumnjičeni da su bez saglasnosti JP „Srbijavode“, organizovali eksploataciju i prodaju 300.000 kubnih metara šljunka i peska iz korita Dunava i Save, a koji predstavljaju javno dobro Srbije. Sumnja se da su na taj način neovlašćeno pribavili imovinsku korist u iznosu od 166,7 miliona dinara.

Široko. Ovo društvo može mnogo toga da istrpi. Vozimo se na najskupljem benzinu u regionu, a živimo kao klošari. Svakodnevno radnici izlaze na ulice, gladuju, zaustavljaju vozove. Seku prste. Plašim se da će septembar biti jeziv. Ne priželjkujem, ali je očigledno da ne može više ovako. i da je koncentracija negativnosti dostigla frapantne razmere. Nešto mora da se menja, samo je problem što nema ko da ponudi alternativu sadašnjem raspadanju. Izbor nikada nije bio jadniji. Šta god da izaberete sigurno ćete pogrešiti.

I sam sam sebi postao jadan. Radim za bednu platu i nemam šansi da prehranim porodicu. U najboljim godinama, sa fakultetskim obrazovanjem živim od pomoći roditelja. Klošarim, jer se nisam našao u vodama neke od mafija, interesnih sfera i burazerstva. Nisam podoban, ostao neukaljan, samim tim siromašan i glup.

уторак, 23. јун 2009.

Post - miladinizam

Prosvetna inspekcija zatražila pokretanje disciplinskih postupaka protiv nastavnice hemije i učenika u srednjoj školi u Sremskoj Mitrovici.
Inspekcijska komisija Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje je, na osnovu inspekcijskog nalaza, konstatovala da je nastavnica hemije u srednjoj stručnoj školi "Nikola Tesla" u Sremskoj Mitrovici Marija Mošić prva udarila učenika, a da joj je on uzvratio udarcima i nedoličnim ponašanjem.
"Zapisnikom prosvetne inspekcije, direktoru škole je naloženo da pokrene disciplinske postupke i protiv nastavnice i protiv učenika i da, u skladu sa utvrđenim činjenicama, preduzme mere iz svoje nadležnosti", navedeno je saopštenju Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje.
Prva reakcija kada sam u nedelju odgledao ovaj snimak bila je nešto nalik na sablazan. Užasnut snimcima očiglednog nasilja i već poznate slike mačo idijota koji su tokom devedesetih bili reper za ponašanje većine mladih. Današnje društvo po svemu sudeći ulazi u jednu apokaliptičnu fazu. U Kjubrikovoj Paklenoj pomorandži mali Alex i njegova ekipa zabavlja se uz pomoć "ultra nasilja". Današnja omladina u Srbiji ide tim stopama. Ovo su samo počeci. Iskreno sam razočaran koliko su današnji klinci tupi. Tolika praznina jeste plod decenisjkog propadanja, ali ne u potpunosti. Ako vi od kuće nosite vaspitanje onda je stvar sa devijantnim pojavama društva daleko šira. Većina mama i tata nemaju vremena za svoju decu. I ono malo vremena koje im posvete svodi se na stupidne razgovore na još stupidnije teme. Ovo pretpostavljam, a kao reper su mi poslužili svi oni roditelji koji su svom sociološko - kulturnom obrascu nisu dalje odmakli od španskih serija, zvezdi grand-a i u najboljem slučaju pričama koje svoj osnov temelje na senzacionalističkoj štampi nalik na Scandal, Svet, Alo, Kurir...

U takvoj nezdravoj atmosferi stasava mladost Srbije. A MLADOST SRBIJE JE BAŠ ONAKVA KAKVU STE VIDELI NA ONOM SNIMKU. Nasilnička i stupidna. U prvim redovima da žandarmu nabije baklju u usta, da nogom udara fotoreportera, da "ubije pedera", kliče Mladiću i mašta o lakoj lovi i ribama bez mozga koje će biti idealne da nastave ovu svetkovinu na kojoj počivaju. Iako većina njih nije videla granicu Srbije, a kamoli iza granice, strance ne podnose, ali i EU. Ta bestidna tvorevina im ne treba. Od muzike slušaju samo najpliće melodije i ne čitaju knjige.

Bilo je pitanje dana kada će se krivica ovog mladog junoše iz Sremske Mitrovice relativizovati. To sam mogao da pretpostavim u razgovoru sa kolagama koji su mi odličan reper za stav javnosti. Danas čujemo da je disciplinski postupak pokrenut i protiv profesorke. Na snimku se jasno vidi šta prethodi takvom postupku. Magarac koji ne daje profesorki da se pomeri od katedre, preti i pokušava da otme dnevnik. On je gura i za svakog ko makar malo logično razmišlja ovi postupci znače samo nasilje i pretnju. Kada imate nekog ispred sebe ko je duplo veći i snažniji od nas i preti vam, onda je reakcija profesorke sasvim opravdana. Ne podržavam nasilje nad učenicima, to nikako, ali ovo je očigledna situacija u kojoj se vidi ko je UZROK! Dajte da jednom počnemo da raspravljamo o uzroku.
Pokrajinski Sekretarijat je naveo da se problem nasilja u školama ne može posmatrati izolovano od opšte situcije u društvu, dodajući da smo svedoci "sveopšte eskalacije nasilja na svim nivoima koje se prenosi na škole".
Potpuno se slažem. Ovo društvo je odavno u vodama devijacije i patologije. Miladin Kovačević je gost u Skupštini Srbije, a država je za njegovo batinanje preko grane odrešila kesu i platila. U Parlementu, domu koji bi trebao da bude reprezent učtivosti, retorike i političke kulture, imamo sliku izopačenosti. Razne protuve i hulje našle su za shodno da nas predstavljaju. Svađa i psovka nisu nikakva novina. Mi smo se navikli i to je ono najgore. Crna hronika nikad ispunjenija. Još gore, ispunjena morbidnim bizarnostima. Serijska ubistva, razbojništva i krađe. To je naša stvarnost.

I zato nam se rađaju novi Miladini. Zato učenici batinaju i pljuju profesore. Nema ko da ih zaustavi. Ova država je u rasulu.
teorija evolucije