Analna destrukcija - moždana penetracija

Lepa nam je Srbija. Toliko lepa da je neki nazivaju i Srbijica. Ako ćemo pošteno i jeste. Al' samo ukoliko je posmatramo sa nekog geo-prorodnjačkog aspekta. Drugi aspekti su diskutabilni. Evo, uzmimo na primer političko-socijalni ambijent. Taj ambijent nam je svima poznat. Poznatiji nego li svi ostali (moj slučaj). Ne može čovek da se ne osvrne na sve ono što ga svakodnevno okružuje. Bilo bi lepo, ne kažem, da je ovo društvo napredno, da se raspravlja o pravima životinja, o biomasi i solarnoj energiji, hibridnim automobilima koji ne zagađuju okolinu, o parlamentarnoj kulturi o poslanicima koji na svakom koraku (mrzim ovu floskulu ali sad nemam bolje rešenje) iskazuju sopstvenu kulturu, o kulturnim bijenalima, filmskim festivalima, muzičkim dešavanjima i o mnogo čemu, onako iskreno i bez daleke budućnosti za sve nabrojano. Ipak, kod nas, u Srbijici, mnogo je drugačije. Od normalnog, razume se.

Ne znam da li je neko razmišljao na temu našeg društvenog uređenja? Ili, još bolje, da li je svest građana Srbije dosegla potreban civilizacijski nivo za sve (napred navedene) teme? Negativan odgovor je više nego izvestan, a razlozi su svakako brojni. Ne želim da me neko shvati da je moje mišljenje toliko nakaradno i da sve posmatram nihilistički, sa prezirom i morbidnim - disonantnim tonovima. Ja bih voleo da mogu drugačije. Voleo bih da naučim da ćutim, da se smejem kad ne treba, da mašem repom u svakoj prilici, da se grlim sa onima koji mi prosto idu na qrac i da radim sve ono što se po defaultu smatra potrebnim. Ali, hteti i biti nije isto.
Koji je naš civilizacijski nivo najbolje se može saglesti kroz političke kampanje, političare i odluke koji pomenuti donose u naše ime. Kroz svakodnevnicu.

Dvadeset godina je prošlo od uvođenja višestranačja u Srbiji. I tada, kao i danas, bez obzira što je 21. vek i što je IT sektor napredovao do nezamislivih razmera, srpski političari obećavaju isto. Obećanja da će u 21. veku smoći snage (ali samo za vreme predizborne kampanje) i napraviti nekim mučenicima kanalizaciju je više nego mučna. Asfaltiraće nam ulice, dovešće nam vodu i struju, obezbediti kontejnere za đubre! To su poruke naših političara - jadna im majka koja ih rodila. Dvadeset godina slušamo priču o nekakvom progresu koji nas očekuje čim parafiramo stranačku pristupnicu ili overimo glasački listić. Uvek mišolovka i uvek budućnost, koja nas godinama izbegava. Dakle, sve dok postoje oni koji imaju želudac da čuju ovakve nakaradne reči biće i političara koji će ih plasirati.

Ona, malo prevejanija skupina političara. udara na davno izumrlu vrstu srednjeg staleža u Srbiji. Priča o EU je primer uspešne manipulacije. Iako sam hiljadu puta veći evropejac od svih njih koji se iza ove ideje zaklanjaju, moram priznati, da se iskreno, iz dubine creva, želim posrati na sve to što se u poslednjoj godini kazalo na ovu temu. Lepo je putovati po EU bez viza, ali je to nemoguće ukoliko je država od vas napravila socijalu. A, tek kandidatura. Pa zašto me jebete u mozak? Pa znate li gde smo po ovom pitanju? Reći ću vam. Na početku jednog dugačkog puta. Baš tamo gde je Đinđić započeo svoju političku i istorijsku misiju i gde je nasilno prekinut u tom poslu. Tamo gde je potrebno izvaditi sve na sto. Da se vidi ko je ko, ko šta može i sa čim raspolažemo. Na mestu gde nema više foliranja, gde nema nazad i gde se treba konačno menjati. A, kako će naša vlastela da napravi ovaj salto - od kanalizacije do evropskih standarda i njihove primene, pitaj Boga, ja stvarno nemam nikakav odgovor. Moraće da nam povećaju nominalnu vrednost akcija da se celo građanstvo baci na edukaciju. Jer, mnogo toga smo propustili.

Kad smo već kod akcija moram da spomenem ovu bizarnu vest koju sam juče pročitao. U svojoj imovinskoj karti, Nebojša Bradić u ulozi ministra za kulturu i istaknuti član G17, pomenu i 4 akcije NIS-a. Pa, jebote, ima li kraja? Da mu damo i mi naše, da uveća svoj imovinski saldo. Od Dinkića nema vajde. I dalje ima onih 999 funti koje nisu narasle još od vanrednih parlamentarnih izbora 2008. godine , onu crkavicu u banci, polomljene šoljice za kafu i ženin Pežo 206 - kukala mu majka. Da, zaboravih i autorska prava od SOKOJ-a. Muzičar, on i Kiki pilot, žalosno da žalosnije ne može biti.A svaki dan štrajkovi, polivanje benzinom, seča prstiju, šatori i kiseo kupus, dželati i žrtve, privatizacija bez zakona, sudstvo u ostavci, dinar pred stotkom, plate na minimumu, bahatost službenika skupštine, vampiri iz SANU sa Koštunicom i Kusturicom protiv NATO i Kosovo, kao tema iznad svega, jača i od razmaženog javnog sektora. Biće bolje, samo što nije, pitanje je dana kada će se srpski privredni tigar probuditi, ovo je posao veka, ovo je naša šansa, ovo je viza za budućnost ovo je Srbija! Zemlja gde se ljudi pozdravljaju pesnicama, gde se šakom o sto udara, gde su homoseksualci i lezbejke najveći problem, gde Dinkić vlada već 9 godina bez imalo srama i bez podrške. Prešo cenzus u Odžacima i sada je nedodirljiv. Pošteni ljudi bi odavno izašli iz politike. Al' poštenja ni za lek.