петак, 15. мај 2009.

Armirana Srbija



Da li ste nekada razmišljali šta se dešava sa onim slinim kamenjem, što ga masmediji preformilsaše kao "kamen temeljac"? Vidite, takve pojave na mene ostavljaju utisak. Nebitno koje prirode.
Kako se politika Srbije, makar ova novijeg datuma, od 1990. naovamo, bez obzira na političke činioce koji su je reprezentovali, preternano ne razlikuje, pojedini događaji nam se vraćaju.
Ponavlja se to serijski...
Nije prošla ni jedna nedelja, ni polovina, a već se dešava ono čega sam se pribojavao.
Čitajući online štampu, naišao sam na zanimljivu vest:

Ekipa subotičke YuEco televizije snimila je u ponedeljak oko 11 sati na svečano otvorenom gradilištu samo dva ugašena buldožera i jedan bager, kao i jednog čuvara. On je rekao novinarima da će preostale tri mašine biti sklonjene uskoro sa očigledno nepostojećeg gradilišta.
Da podsetimo, visoki predstavnici države Srbije prilikom nedeljnog obilaska najavili su da neće tolerisati kašnjenje prilikom izvođenja radova. Rok za završetak radova je šest meseci.
Radovi na Čantavirskoj petlji na putu Horgoš – Novi Sada svečano su otvoreni u nedelju u prisustvu predsednika Srbije, premijera i većeg broja ministara u Vladi Srbije, kao i visokih pokrajinskih funkcionera. Nakon odlaska predsedničkog karavana od preko trideset automobila, za manje od 24 sata na istom mestu više nije bilo ničega. A to je, prema najavama najviših državnih funkcionera, trebalo da bude najvažnije gradilište u zemlji, koje će doprineti otvaranju 200.000 novih radnih mesta.

Zanimljivo. Gradilište je po svemu sudeći zatvoreno nakon odlaska svite iz Beograda. I nije ovo prvi put da posmatramo iste scene i nepostojanje reakcije od strane društva koje je očigledno umorno. Od svega. Od svih godina lažnih nadanja. Sa kratkim periodom nekakvog svetla koje su ovi što vole mrak tako brutalno ugasili. I od tada u rbiji je tama. Možda sam to već rekao.

Pamtim. Ali se i ujedam za usne. Toliko jako da ću iskrvariti u beznađu ovakvog društva. Iako znam da time neću ništa postići moram da reagujem.
Moram da primetim...
Mnoge i ne zanima.

Srbija je (pored svih odrednica koje je mogu opisati) armirana. Ovo se može shvatiti na različite načine ali je svako tumačenje tačno. U ovakvim momentima imaginacija je poželjna. Toliko toga je započeto, ali je procenat završenog ravan katastrofi. Naravno da sam se pitao šta se dešava sa silnim temeljima i rupama koje su ostavljene po ovoj zemlji. Svaka livada ima neku svoju priču. Svedoči bolje od svih istorijskih spomenika. Svaka kampanja rađala je svoju lopatu, rupu, temelj i nasmejanog funkcionera koji je došao da se sukobi sa pojavom koja se zove narod.
Kako bih voleo da sam narod. Narod najbolje ZNA, narod se pita, narodna pesma, narodno kolo, narodna muzika, naorodno i opštenarodno veselje, narod protiv, narod za... Narodu je očigledno dobro. U ljubavi su sa politikom i ista ih voli. Makar u političkom marketingu.
U Srbiji se SVE daje za NAROD!
Setimo se samo mnogih naselja (za mlade bračne parove, za stručnjake, za lekare, za sportiste, za pripravnike, za nosioce spomenica, za davaoce krvi, za partijske komesare i sekretare...), političara koji su na temeljima nepostojećeg držali predizborne govore i pada u zaborav svega, čim se završi kampanja. Možda je i danas kampanja, samo što nas još uvek nisu obavestili.
Narod zna! Ja ne.

Kamen temeljac, hleb, pogača, so, narodna nošnja, crvenilo na obrazima mladih devojaka koje su dovedene da se ministrima digne libido, zalizani funkcioneri masnih obraza i zadriglih stomačina...sve je to serbski realni bekgraund, i to jeste strašno. Lažemo jedni druge, govorimo o budućnosti (evropskoj) i jedemo ono što ljudi po svojoj biloškoj predispoziciji nikako ne bi smeli.

Koprofagija savremene srpske politike i većine društva je činjenica.

Нема коментара:

Постави коментар