Nevidljivi
Generalna skupština Ujedinjenih nacija 2001. godine ustanovila je 20. juni kao Svetski dan izbeglica. U Srbiji, trenutno zivi 97,000 izbeglica i 200,000 raseljenih lica sa Kosova.
Oni su nevidljivi. Ne postoje. Makar se tako država i društvo ophode prema njima. U gradovima, gde su pronašli mesto gde imitiraju život, doživljavaju poniženja različite vrste. Samo onaj ko je video gde i kako žive ovi ljudi može da spozna svu bol sa kojom se susreću. Kolektivni centri postoje. Samo u gradu Kraljevu se nalazi preko 22.000 izbeglih i raseljenih lica. Frapantan podatak, ali je još gore to što mnogi od njih nemaju elementarne uslove za život! Ako ste jednom u životu posetili neki od kolektivnih centara, onda vam je potpuno jasno o čemu se radi. Ako niste, sigurno ne znate o dimenzijama ljudske tragedije koja je zadesila ove ljude.
U napuštenoj zgradi prirodnog lečilišta u Mataruškoj Banji živi oko 200 ljudi. Trošna zgrada koja je odavno van upotrebe, jedini je dom za raseljene sa KiM. Tu žive, rađaju se, ali i umiru. Njihov dom je daleko. Od njega su ostala sećanja koja se jasno vide u tužnim očima. U hodnicima se čuju ljudi. Iz zajedničkog kupatila se oseća nepodnošljiv smrad. Sve je odavno van upotrebe. Ipak, ovi ljudi nemaju izbora. Ili ulica ili ova jeziva zgrada. Čitave porodice žive u jednoj sobi. Zamislite da vam se bolnička soba od 10-ak kvadrata pretvara u životni prostor. Nije li to imitacija života?
U jednoj sobi koja nema više od 5 kvadrata, na vrhu zgdrade, u potkrovlju, smestila se starica sa suprugom. Jedan krevet i zidovi koji se raspadaju. To je sve što im je ostalo od nekadašnjeg života. To je imovina sa kojom raspolažu. I tako, dok ih obilazite jasno možete videti bol koja je tako očigledna. Zaboravljeni i prognani, bez sredstava za život i osuđeni da propadnu. Retki su oni koji ih se sete. Retko ih obilaze, jer nemaju šta da im kažu. Znaju oni to. Sve im je jasno. Napominju mi da ih jedino obilaze i pomažu aktivisti Foruma NVO iz Kraljeva. Kako sam primetio na sajtu te organizacije ova kategorija stanovništva obuhvaćena je projektima koji imaju za cilj da im pomognu u prevazilaženju svakodnevnih životnih problema. Zaista za svaku pohvalu.
Zato, ako vas put navede u Kraljevo (kao što je mene), posetite kolektivne centre u Mataruškoj Banji (6 km od Kraljeva) ili selu Vitanovac (10 km od Kraljeva na putu ka Kragujevcu). Makar popričajte sa ovim ljudima, a svaka pomoć je više nego dragocena.
U napuštenoj zgradi prirodnog lečilišta u Mataruškoj Banji živi oko 200 ljudi. Trošna zgrada koja je odavno van upotrebe, jedini je dom za raseljene sa KiM. Tu žive, rađaju se, ali i umiru. Njihov dom je daleko. Od njega su ostala sećanja koja se jasno vide u tužnim očima. U hodnicima se čuju ljudi. Iz zajedničkog kupatila se oseća nepodnošljiv smrad. Sve je odavno van upotrebe. Ipak, ovi ljudi nemaju izbora. Ili ulica ili ova jeziva zgrada. Čitave porodice žive u jednoj sobi. Zamislite da vam se bolnička soba od 10-ak kvadrata pretvara u životni prostor. Nije li to imitacija života?
U jednoj sobi koja nema više od 5 kvadrata, na vrhu zgdrade, u potkrovlju, smestila se starica sa suprugom. Jedan krevet i zidovi koji se raspadaju. To je sve što im je ostalo od nekadašnjeg života. To je imovina sa kojom raspolažu. I tako, dok ih obilazite jasno možete videti bol koja je tako očigledna. Zaboravljeni i prognani, bez sredstava za život i osuđeni da propadnu. Retki su oni koji ih se sete. Retko ih obilaze, jer nemaju šta da im kažu. Znaju oni to. Sve im je jasno. Napominju mi da ih jedino obilaze i pomažu aktivisti Foruma NVO iz Kraljeva. Kako sam primetio na sajtu te organizacije ova kategorija stanovništva obuhvaćena je projektima koji imaju za cilj da im pomognu u prevazilaženju svakodnevnih životnih problema. Zaista za svaku pohvalu.
Zato, ako vas put navede u Kraljevo (kao što je mene), posetite kolektivne centre u Mataruškoj Banji (6 km od Kraljeva) ili selu Vitanovac (10 km od Kraljeva na putu ka Kragujevcu). Makar popričajte sa ovim ljudima, a svaka pomoć je više nego dragocena.
Коментари
Постави коментар